Уместо рецензије

 Радојки Плавшић, поетеси

Летиш својим надимљеним крилима

управо изнад болнице

пуне метузалема који ће стрпљиво

чекати свој печат

То јасно видим

Посетићеш високе зидове напуштених

 погона

које не могу да развеселе

ни духови намазани аутолаком

Од којих неки кажу да је Панк мртав

иако ми добро знамо да то

не може бити истина

Са зидова се заокружено А

преселило право у ДНК

и тамо може да притајено и подло

сачека и зарази

нашу децу и унуке

Мексико нам више не нуди бекство

остао је само сомбреро и Брзи Гонзалес

и оне муве које се мотају око очију

у одсутним тренуцима у крупном плану

пре пуцњаве

Успешно изводиш трик са нестајањем

али шта ћеш онда са својом књигом

ваљда знаш да је ни ватра неће хтети

Хвала ти на свим оним сликама

 које сам истресао из ње

њихов број се супротставља

мојим скромним капацитетима

али и законима физике

Сањао сам да сам Дафнис

 Устао сам да заплешем

али се музика променила.

Ову коју сада свира

наш лепи оркестар

не познајем.

Онда сам одшетао 

до прозора

да прикријем своју неспретност

погледа залепљеног за нешто

мутно које се једва назире

кроз мусаво стакло.

Овако често умем

 да закорачим у празно

навикао сам.

Помислио би човек да 

ми је вид слаб

али је у ствари нешто друго.

Гледам Вас и разумем

и доста мирно пратим 

долазак неизбежног тла.

Немаш палату

и то је твој изговор

да се ни око бараке не потрудиш.

Немаш фијакер и зато мислиш

да је узалуд 

желети коња.

Хтео сам да заплешем

али ме нико више и не пита

која је то музика

за коју знам кораке.

Ватиканска опсерваторија и Музеј Среће

Прочитао сам да су у Данској

отворили Музеј Среће

Кад одеш

питају те шта је срећа за тебе

и сниме твој одговор

видиш на зидовима

ваљда ствари које би требало

да те учине срећним

ја сам прво помислио на Музеј Рударства 

са старим алатима или

Ратни музеј са зарђалим оружјем

Зар се у музеј не остављају

ствари које се више не користе

старе, на које су сви заборавили или

које више никоме нису потребне

Онда видим:

у Данској је отворен

Музеј Среће

Сазнао сам и то

да у Ватикану постоји велика

опсерваторија

опремљена моћним телескопима 

који истражују небо

већ 129 година

када су питали људе који тамо раде

зашто би Ватикану била потребна 

опсерваторија

рекли су да се надају да ће једном

угледати Бога

нису ли

блажени који не видеше а вероваше…

Пружи прст свој, Томо

 и хајде да упоредимо своје идеје 

за нове музеје

оставите своје предлоге у коментару

Огромни Песак и Бурма Шејв

Глад ме је поново пронашла

тражи ме кроз замагљен прозор

кроз монолитну буку машине 

која изговара свој ОМ

ево је између густо 

набацаних импровизација

Бил Еванс трија

добро звучи

мада више волим када

између два тона остане довољно простора

да се у њега сместе читава пустиња и кактуси

да могу да замислим Огромни Песак која се 

подиже и ковитла над Рутом 66

између две Нигдине у ауту без крова

у потрази за последњом таблом на путу

на којој стоји Бурма Шејв

Бил понекад превише прича

Место на којем силазим у 7.00

је прерушено у шуму и мостом се одваја

од пута 

то је мала станица коју понекад прескоче

тако да морам  да се потрудим 

да ме возач примети на време

време које је сакато са једном краћом

 и споријом руком

али немој мислити да те неће стићи

о не

ја сам од оних које би у средњем веку

налазили негде на ободу шума

одакле је лако побећи и сакрити се у густиш

јер не верују ни једној војсци

чувају своје тајне у шкрињи у некој 

шупљини стабла

пазе да не изазову завист

да нико не помисли да би се

 имало шта очерупати

своју прелепу жену бих натерао да хода повијених леђа

и образима намазаним блатом и балегом

наредио бих јој да се кревељи и лупета глупости

све док не останемо потпуно сами

човек моје незнатне снаге

мора увек бити 

е сад

да ли лажов или лукав

ви ми реците

Сан лакше долази уз шум точкова који распршују баре на путу

На почетку је 

хладан паркет под стопалима

полуслепи сусрет са огледалом у купатилу

четкицом и

следи путовање по мраку

на којем те негде на половини

налази свитање

По доласку се хладни прсти

угревају на шољи кафе и 

музика се пробија кроз мирисе

из кухиње

пуне златних влашких палачинки

Причамо као да то није

 већ заборављена уметност

и тако се исто и смејемо

Овде су деца увек блага и лепо се јаве

понекад не разумеју шта им говорим

али ме то никада не љути

Јесен постаје хладнија и са подневном кишом

ја сам под ћебетом са књигом

поред тебе сине

спаваш уз далеки шум точкова

који распршују баре на путу

Гледам у дивље зелене

борове које савија ветар на 

сивој позадини

завршићу у твом загрљају 

уз трепераво светло екрана

касно ноћу

рано изјутра

на почетку је

Кинески бројеви

 Болним коленима ударам

у седиште испред свог и

одгонетам криптичан

натпис на рукохвату

сигурно каже да је ово

превозно средство

прилагођено некоме другом

нормалном

Свој 6 икс ел капут носим

на посао

дугмад се већ претећи напињу 

у пределу стомака и прете рафалом

нешто морам да предузмем

Вредан сам читаве године

гледам свет кроз 

пробушену кашику

не једем хлеб осим за доручак

као они

Пристојан сам и осмехујем се

учим да говорим енглески

али не могу да станем у те бројеве

мали су

 немам далеких планова

 не мислим у великим форматима

е да би се некако

удобније сместио

овако незграпан

пун познаника са којима проводим време

пријатеља са којима пијем

више него што би могли да поднесу

кинески бројеви

једино да се смањим

поделим и одсечем

нема друге

то је питање опстанка

Отвoрено писмо С. Соколову пре свега али и осталима

 Драги Саша, Даниле

и остали

реците ми зашто су се

негде баш далеко

тамо где не могу да их пронађем

сакрили они, сви ви

Ништа ми не говоре

не могу да их сретнем

са цегером на улици

са децом у шетњи

да ли сте ишли

на пијацу по кромпир

да ли би могли да седнемо и 

попијемо кафу?

Могли би да купимо кифле у пекари

да ли је могуће

да за живот знате само између корица

књига, не хлеба

из низа светлуцавих речи 

као крљушт

коју су рибе наследиле од сунца?

Мом некадашњем комшији из 29. новембра

риђокосом музичару филхармоније:

какав ти је то уопше инструмент

и како се свира

тај смешни штап са нечим

како ћеш на њему да будеш бесан

гласан

да кажеш доста, не може

осим да

сада разумем

нестанеш негде између корица

хлеба, не књига

и кажеш са осмехом

на доњој пијаци су донели свежег лука

само 50 динара килограм

Дивни људи

Pesmu poslušajte ovde

сви они дивни људи

који су отишли
сви они дивни људи
да ли знају са ким су нас
оставили

само сиве сенке
улицама пролазе
само тамне пруге светла
које су поклањали
од њих све смо учили

сви они дивни људи
урлали су као громови
рекли су ми дивни људи
види да ли смо вредели
кад смо се сакрили
у димове и магле испод игле

где су нестали сви
моји дивни људи
остави мало места
ако се врате
никад се не зна

ISIDOR - Sad

Када бих све извадио да се одледи

Полако ми се

уз стрпљиво куцање прстију по столу

враћају мало 

по мало

 слогови и речи

и читаве реченице

које ми недозрело 

врело подне увек однесе

Добродошле назад мисли моје

нема везе мени сте јасне

Колико је овога пута лето 

упело да ишчупа од мене

да је премашило учинак црних каблова

које се као змије умотавају

и везују ме за светлуцаве екране које 

се мноме хране

вребају ме из сваког утикача у зиду

да ли и узимају само оно што

 сматрају да ми не треба

или желе да ми отму све

ако све онда каква корист

од мене надутог свим могућим

саветима у вези са здрављем нације 

почиње и најмање кашљуцање да ме узнемирава 

и шаље међу мемљиве зидове болнице

на апарате

лупи тим домалим прстом и жељу

утисни у талог

тај је за посао

средњи је за љубав

не смеј се

Поређани на клупама једемо кокице

уз вриску деце и ритам гумених балонки

 за мали фудбал

овако ћемо да дочекамо и Апокалипсу

као у биоскопу

шта да радиш

када бих знао да сутра не долази

извадио бих све најбоље из замрзивача 

да се одледи

да спремимо

и да плешемо

Све ми је јасно али

Цокћем језиком
набраног чела
вртим главом у неверици
гледајући вести

Не свиђа ми се
 прозрео сам лажи с телевизије
црвеним од незналица
које су стигле далеко

забринут сам за децу
за све што их очекује

-Ништа ми се ово не свиђа
кажем жени
док седим за столом
 и гутам оброк за троје
торте и колаче

загледан у неколико екрана
истовремено
забављен светлом и бојама
које мозак не постиже да памти
ни да поднесе

вртим главом у неверици
призивајући из измишљене
сопствене историје
неко непостојеће време

кад је све било
и тако даље

али не да ми се
да кажем у реду сада је доста
 идемо одавде
 оставимо то што нам упорно смета
да радимо земљу
да скупљамо воће које ломи гране у шуми
да правимо пекмез и компоте
печемо ракију
не пада ми на памет

седим овде пред вестима
паметно цокћем
мљацкам и прдим

Ово је све што имам од пртљага

Видео сам

како се до малих врата 

дошуњала моја 

плава птица

у огледалу

док сам нежно 

скидао праменове пене

са образа

на које си

само пар тренутака раније

положио своје ситне 

и топле дланове

сине

док сам се трудио

 да те успавам

држећи те у загрљају

на својим коленима

који чврсто отвараш очи

веома упорно

и спремно 

испаљујеш нове стихове 

ја сам сигуран да је бог

ту и сада

ово је све што желим од пртљага

када једном кренем 

према светлости

Нећу да будеш усамљен

Поделио бих са тобом речи
које не знам шта су
али више не могу да их задржим.

Као порука у боци,
лимена кутија закопана у башти
препуна тајни које знам само ја.

Пуштам их да се претворе
 у јединице и нуле
и чекам да их неко покупи
као мамац са пецаљке.

Желим да их поштени налазач задржи.
Могу му помоћи да се угреје
кад је сам у глуво доба,
ако му је ћебе прекратко а постеља
пуна невидљивих чворова.

Довољно су велике да их подели
ако жели.
Практичне су за понети
и имају неограничен рок трајања.

Али не примам рекламације
јер не знам где би ме могли пронаћи
 ни када.

Написао сам их за тебе али
и за себе.
Не познајеш ме али то не значи
 да ти не желим добро.

Када покупимо остатке
свега што је поломљено
када покушамо да направимо  некакав ред
надам се да ће нешто и остати.

Тада би могли поново да кажемо-
верујем ти.
Желим да те чујем.
Нећу да будеш усамљен.

Не баш сасвим мртав човек јер ево, плаче

Мртав човек не плаче
али то често заборавља
трчи около по дану као
стари сунцокрет

као аутомат који
жетоне узима трипут дневно
у виду пилула
или оброка

после вечере не улази
у постељину још који сат
пушта да му шарена светла
мало певају

у дубоком и топлом гнезду
планови се заједно љуљају


нуна нина нана
нуна нина нена


понекад му лице
дојури из огледала
прстима испитује то начето

нешто као сенка путује
под плитком кожом

али то га не брине
ништа га не брине
мртав човек али изгледа

не баш сасвим

јер ево плаче

Једном је дрвеће почело да ниче са мојих рамена

Родио сам се у шуми
или
на месту где су људи

исекли неколико стабала из котлине
да направе места за солитере
 и високе зграде

нигде ни једне куће

само зграде и најгушћа шума
коју можеш да замислиш

дубоко хладна лети
прошарана танким сребром
тајних потока
разговорена птицама
и пастелно мирисна
у јесен

Алава глава се помаља

као кер који види већу кост
у одразу преварне воде
па сам отишао да живим

у неким парковима где
уредно планиране дрвореде називају шумом
па сам се томе смејао

и где је лакше осетити мирис
задуваних џогера
уместо мокре коприве
и лишћа

скитао сам градовима
и у сваком нешто
изгубио и заборавио

а онда сам једном
олистао у сну
младице су кренуле са оба рамена
направиле младо и светлозелено лишће
разгранао сам

и најзад схватио

Покушајмо поново али хипнозом

Ако планираш да наставиш са кружењем

мораћеш да задржиш снове

то је тешко

и знам да звучи као загонетка

густо је
довољно да се поједе виљушком

И тражи мало стрпљења

које нико нема

зато прочитајмо још једанпут

али мало спорије

ако планираш да наставиш

са кружењем

мораш

пази,

мораш

да некако задржиш снове

доћи ће време које ни сат неће успети

 да откуца

и облици који ће нестајати брзином

размазаних слика које се никада не лепе 

за прозоре 

чудни наговештаји живих људи

који ишчезавају као магле када само

мало снажније испустиш ваздух и

ситно исецкани остаци разговора

ја то тако не памтим и не сећам се да сам тамо био

али ми је драго што ми помажеш да ово покупим

покушајмо још једном али хипнозом

сећам се да је било забавно

Време је сан

Изнад нас
белим трагом далеко
путује неко
у грлу крије

промукли глас
без довољно снаге
да више каже
од не и да

И пушта да останем сам
да све видим и знам
 и каже да време је сад

Тај звук
гледам јутро у магли
грубо ме буди
тешко узимам дах

Исти је дан
по кори на хлебу
води ту звезду
Бог пише по небу

И даје дар да останем сам
да све видим и знам
и каже да време је сад

Време је сан

Исидор Игић и Џони Промис- Пажљиво разгледање читуља

Оној генерацији која је требало да победи у маратону

Она је требало да победи у маратону
али су јој корак пред циљем
избрисали линију и померили је
још неколико стотина километара ниже
 на неозначеној стази

Требало је да победи у маратону
али су јој у последњој етапи
пуцали у чело из пиштоља за старт и
оставили је да искрвари на путу

требало је да победи
али је трка била поништена у току
и нико им није рекао

променили су правац и почели су
да се сударају главама

она је требало да се провуче кроз смешне и
тешке препреке које су поставили
и после су
сакривени у ниском растињу крај пута
једва издржали да не прасну у
гласан идиотски смех

која је требало да победи
али су узели једно АЛИ
 и повећали га толико
да га је било немогуће заобићи

стаза је била таква да се није могло рећи
где је овде
а погрешно нам се учинило да је тамо

она која је требало да победи јер
је имала снаге да никада не престане да трчи
иако је већ била саката, слепа и блесава
и која се већ са носталгијом присећа
ствари којих се гадила

смеје се када ништа није смешно
очеви су јој изгинули у ратовима
пострадали у болештинама
а мајке затворене у неколико корака
свакодневних смицалица и заборава

којој су дали отров који никада није
избледео из крви
од којег свест није зарасла

жао ми је гадите ми се волим вас
генерацијо маратонаца којима је поништено

поништено све

Обичан дан у животу просечне кукавице средњих година

Данас у оном истом цирку
извачим белешке
и намигујем старом детету

нисам те изгубио
овде унутра
време одавно не куца

покушавамо да се охрабримо
осмехом

да од људи које пратимо
добијемо ону врсту израза
који ће нам помоћи да верујемо
 како је све у реду

зашто губимо време са тим
дркаџијама

бојимо се да нам иза тих
равних лица
прети  ново непријатељство
покушавамо да их одобровољимо
ситним покорама и ласкањем

и пуштамо да воде
верујући да боље од нас
познају живот
сигурно разумеју неку тајну

сигурно ће нам тај заклон
помоћи да не изгоримо од сунца
да нас не однесу ветрови
да нас не поједу зверови

а оно дете
које се смеје, скаче и пева
да оставимо негде испод
признаница, уговора за кредит
и плавих коверата
и знамо да се не љути
да је увек ту

зашто пуштамо да нас воде  дркаџије

Једном је Џони имао право
када је певао да је за њих
 једна реч сасвим довољна

Одјеби

Увек када кажем грађанин почнем да кашљуцам

Округли и масни лењивац

савијене кичме према

округлом стомаку

испод којег је до пуцања

набрекли уд

окреће се око себе

свуда тражећи

прилику да се забије

и испразни

док се не врати глад

Све што жели прождрао би

и тада ни река није довољна

док га не заустави метак

срчана кап

мождани удар или

државна администрација

пред овима је питом и кротак

рекли би фин човек

све док нема зидова

иза којих би се сакрио

са својим црним видео касетама без 

наслова и налепница

са својим прљавим часописима

невидљив иза лепог осмеха 

нове протезе

у шетњи са својом

симпатичном породицом

У сановник нисам одавно погледао

Снове обично не памтим
сем оних који се упорно
понављају као рефрен

Снове обично не памтим
сем оних који се упорно
понављају као рефрен

Као један у којем
у белој Шкоди
путујемо сами
мој тата и ја

Онда када изненада стајемо
у Нигдини
он одлази да погледа под хаубу

Савијених леђа и са рукама у послу
ја стојим поред њега

на ливади се десно од нас
појављује јелен који
нас извесно време гледа

и нестаје у
не ко ли ко
скокова

пре него што је могао да га види
пре него што сам
успео да га натерам да погледа
и то је све
не знам

има код Павића
нешто у вези са јеленима и
печуркама, мислим
не сећам се баш јасно

Снове обично не памтим
сем оних који се упорно
понављају као рефрен

Снове обично не памтим
сем оних који се упорно
понављају као рефрен

Можда никада нисмо видели исто
или гледали у истом смеру
мој тата и ја

Често тамо одлазим и ништа не понесем назад

Некад се у сну враћам
у просторије
у којима смо
вежбали своју музику
и веома јасно чујем
жуто црни звук
као на сликама
направљеним идиотом
из осамдесетих
на крову
где проводимо време
делећи касете
заувек млади
заувек заглављени тамо
и тада

јасно чујем тај
благ и расплинут
звук као млечно бела и
мека прашина
и дим

као топли јулски ветар
који неочекивано
доноси болне мирисе
чујем кости које расту

у њему постоје речи
али не могу да их сачувам
не могу да снимим

више пута сам покушао да све то
изнесем
и нисам успео
није ми дозвољено

али једном ћу успети
видећеш

Где путују светлосне сенке

По зиду собе ноћу су увек
летеле светлосне сенке
рекла си ми да то
 аутомобили пролазе улицом
гледао сам их дуго
док не заспим
питајући се где путују

Испод тешког јоргана
грејала си ме дахом
волео сам да останем тамо
још дуго после буђења
да сачекам да се вратиш из цркве

Питао сам те зашто тамо идеш
тамо нема ничега сем баба
ниси се љутила

Разгледао сам заниљиво
светлуцаво камење из рудника
које сте држали на полици
читајући римске и грчке митове
и легенде
из лепих књига
са тврдим и златним корицама

Сваки пут када се пробудим код куће
из поподневног сна
мој син и ја гледамо светлосне сенке
на зидовима и сетим се тебе
али му ништа не кажем

не познаје те
а и не могу

за Вишњић Јању

Неколико предности споријег ходања улицом

Откида ми се
по један део сваког дана и
све ме је мање
огрубео сам и
не могу да поднесем плач

А стакло их има изјутра
можда за старце који
споро ходају тротоарима
не марећи за откинуте делове

та спарушена и мрзовољна
упорност
да се спречи свачија журба
све ми је ближа

боље него да кажу:
сачекај, погледај око себе
удахни и заустави се, где ћеш
долази време великих суза

то не мари за твоје рокове
пројектовани раст
планове проширења
тржиште и конкуренцију

стићи ће и не можеш побећи
слике су мутне и разливене у брзини
не видиш јасно и не знаш да је
све само једанпут

није важно да ли ћеш ме претећи
чујем твоја цоктања и нестрпљивост
а не знаш
чиним ти услугу

Исидор Игић и Џони Промис- Пажљиво разгледање читуља

Хидрант ће ми се ускоро осветити

Једном ће изубијани хидрант
на првом спрату моје зграде
да се отвори и удари ме
свом својом лименом снагом
право у чело.
Одавно чекам да се то догоди.
Већ се дуго
непријатељски посматрамо.
Он је сведок мог сваког
закаснелог повратка.
У испражњени трбух без црева
трпали смо му паклице цигарета
јер нисмо смели у станове са њима.
Био је излепљен свим
предизборни налепницама
 које би могао да замислиш
ишаран именима група којима смо
покушавали да ископирамо слова
осмуђен нашим упаљачима милион пута
из чисте обести и досаде
зато стрепим сваки пут када пролазим
ходник је веома тесан и не бих могао да
избегнем његова вратанца
када најзад одлучи да ме тресне
и врати  ми за сва пљувања
за дане када ми је био бубањ и све
остале перкусије
знам да памти све наше приче из ходника
35 година дуге
и сигурно ме не воли

Осветиће ми се ускоро

Шта су нацртали радници испод првог слоја тапета на гипсаној плочи

Устајати у 6 зими
пре свитања
без икаквог аскетског
мистичног оправдања
устајати сам од себе, без сата
јер је лежање на оба рамена
на леђима
постало неудобно и болно
ваздух је читаву једну ноћ стар
и стомак почиње
 да пригушено режи
стајем пред огледало
које ми одговара одразом
који изгледа још увек
не сасвим као ја
као човек који ће убрзо да
истисне садржај тубе
покуша да залепи непослушну косу
за потиљак
покушати да свом изгледу да
неки друштвено прихватљиви облик
јер ће ме тако оставити на миру
ући ће у развучене крпе за тумарање по
својој пећини
и то је у реду
бескрвним стиховима дајем исповедни тон
да бих вас преварио
када ољуштиш овај један слој испод
наћи ћеш зид
по којем настављам да шврљам

испод првог слоја тапета смо једном
приликом реновирања
на голој гипсаној плочи која раздваја два стана
пронашли нацртан
један огромни курац
то је оно што радници мисле о нашем становању овде
тиме су нам пожелели добродошлицу и нахранили нас
то су нам оставили на зиду собе
коју смо назвали дечијом

можда није требало гребати
послушај ме јер
истрошићеш своје нокте до меса
и изаћи ће само то што нисмо желели да видимо
и повредиће нас обоје
ископаћеш ружне и смрдљиве речи које
никада не бих помислио ни рекао
ископаћеш моја сиктања, шкргут
и наставићеш даље да копаш
док на крају од мене не остане само
спарушена врећа
без чула додира
гола као оно
 што су нацртали радници на гипсаној плочи