Luna kaže da je devedesetih sve bilo bolje.
Luna ne može da zna kako je bilo devedesetih, jer se rodila u sledećem veku.
Ovakav stav o kraju dvadesetog veka u Srbiji, Luna je mogla da pokupi samo iz svog neposrednog okruženja, od roditelja, Isidora i Ivane, ili eventualno sa youtube-a.
Ako se pitam ja, iz današnje perspektive, a bogami i tadašnje, devedesete su bile UGLAVNOM jezive. Opšte društveno rasulo, posledica raspada države i društva, rat, prihvatan i porican, a nedvosmisleno prisutan, gomila ljudi koja se iz različitih razloga izliva na ulice, neki iz nemaštine, neki iz imaštine, u pokušaju da nešto drukčije oblikuju od toka istorije, koja je na Balkanu retko bila milostiva prema nekoj generaciji.
A ipak - mi smo devedesetih bili drukčiji. Mladi, puni entuzijazma, neukroćenih želja, gladni i žedni znanja i života. Nismo bili nimalo u skladu sa vremenom koje smo živeli. I mi smo se izlivali na ulice, nadajući se da time dajemo doprinos da neko sledeće vreme bude bolje, sa nama i zbog nas i za nas, i za one koji dolaze posle.
Danas vidimo koliko nismo uspeli.
Zato sam Isidoru rekla “Luna prosipa naše ogorčenje”.
А on je na to, namerno promuklim glasom, dodao “To zvuči kao nešto što bi Cane rekao”.
Beograd je u to vreme imao scenu, tačnije - scene. One koje su devedesetim prethodile, i one koje su se tokom devedesetih, kao u ekspres loncu, kuvale i propištale. Alternative stvarnosti i alternativne stvarnosti.
…
Proleće je a ja živim u Srbiji
Isidor i ja sedimo na predavanju za predmet koji se zove Istorijska gramatika grčkog jezika. Oboje imamo pundravce (danas bi se reklo neizdrž), ne da nam se da sedimo u klupi, sunčan je dan. Dopisujemo se na parčetu papira na kvadratiće, razmenjujemo stihove iz pop pesama koje volimo. Bežimo sa časa iako ostajemo na času. On iz dubine svog finog, istinski pesničkog senzibiliteta, izvlači stihove DIlana i Koena, a j a u glavi preskačem Crvenu jabuku i Džejsona Donovana, koji bi me prokazali kao tinejdžerku, što zapravo još uvek i jesam, i kao zlatne ribice hvatam lyrics Pola Sajmona i Fredija Merkjurija, koji umeju po jednim stihom ili strofom da ispripovedaju ceo roman. I ta reč lyrics, koju smo preko engleskog dobili iz grčkog, o kome predavanje eto jednim uhom hvatamo, preciznije i slikovitije opisuje ono što u tekstu tražimo. Liriku, da ublaži i oboji sivu stvarnost - iako je sunčan dan, napolju su devedesete.
Kada se iz sceničnog Beograda vratio u Majdanpek, Isidor je iza sebe ostavio scenu, ostvarene umetnike i sujetne mentore. I sve to mu je nedostajalo, do bola. Ali vratio se na svoje, među ljude i predele. Drndavim autobusima išao je u Milanovac i Zaječar, da predaje latinski, stizao je i do seoskih škola, da predaje engleski. Učio je decu jezike, da ih otvori za razumevanje drugih kultura, da im otvori perspektivu, koju nismo imali devedesetih.
Bilo je to čudno vreme, u kome su se neke reči izlizale, do te mere da nije vredelo da se zamene sinonimima, potisnuto nasilje i dalje je kiptelo u društvu, sudaranje stavova koje je uvek glasnije i ubojitije u malom rudarskom gradu, pa i Majdanpeku.
Isidor je svoja putešestvija autobusom od jedne do druge škole, kroz krivine i mitološke šume severoistočne srednje Srbije, koristio da piše poeziju, da složi svoje utiske i misli.
Ovom zbirkom, Isidor se “odmah vraća”, sebi, jeziku, izrazu, u Beograd, u Majdanpek, u Scenu, na scenu.
Nadam se da će čitaoci umeti da prepoznaju ono što ova zbirka nosi, kao lični dokument o jednom periodu života, kao poziv na refleksivnost i promišljanje, kao otvoren prozor sa korica knjige, pogled na munju koja iznenada raspara mrak i na trenutak osvetli neku moguću budućnost.
