Muzički stub

Pre buđenja sam ponovo
sanjao sam svoj muzički stub.

Plastični, jeftini predmet
koji me je najviše obradovao
kao plen iz švercerske torbe
mog pokojnog oca.

Marke Frontech.
Nikada kasnije više
nisam čuo za nju.

Imao je dupli dek,
radio i gramofon
i dva solidna zvučnika sa
drvenom kutijom.

Rekli su mi da je to dobro.

Na njemu si mogao
da presnimavaš kasete
u dve brzine,
da snimaš sa LP ploča,
da slušaš dve i ponekad tri
radio stanice.

Mogao si da svojim prijateljima
snimaš kompilacijske kasete.
Imao je i priključak za CD
koji je samo jednom korišćen.

Njegove glave sam pedantno
makar jednom nedeljno
čistio alkoholom i vatom.

Iglu iznad točkića bih namotao
i pustio da se vrti u većoj brzini.
Posle nekoliko minuta na vati je ostajao
gotovo crn trag prljavštine.

Nisam siguran da li je bilo
neophodno raditi to tako često
ali mi se činilo da je zvuk bolji.

Nakon desetak godina,
skinuo sam oba vrata sa dekova,
jer su postala labava i  nisu
više mogla da pravilno drže kasete,
pa su često počele da se mrse.

Tako je radio još nekoliko godina,
dok nisam dobio na poklon
prvi personalni računar.

Dalje znate šta je bilo.

Frontech i dalje radi
kada smo na placu u Milanovcu,
pustimo radio, ili neku kasetu
jedan zvučnik gubi kontakt negde
ali mislim da je ispravan.

Gramofon više ne radi.

Ovo mesto

Ovo mesto koje
šuma guta, bez žurbe
meni je,
mladom glupanu,
izgledalo kao presuda.

Sada znam malo bolje.

Život u nekim planinama
je u vreme ratova
tekao nepromenjeno
i nevino.

Ljudi u njima
nisu znali šta se dešava,
sačuvani od besmislene smrti.

Sakriveni u krošnjama,
na novotarije sveta
podigli bi obrvu i
coknuli jezikom.

Ovo ostrvo u prašumi
je blagoslov.
Ove porušene ceste
kojima se ide samo
ako moraš.

Nikome nije na putu,
nikoga ne zanima.

Gde ljude možeš više da voliš,
jer gotovo i da ih nema.

Mesto gde ću rado
ostaviti svoje kosti.