Pravila se nisu promenila

 Iako sam stariji

i dalje volim da gledam u radio

i da u njemu zamišljam male ljude

Muzika se promenila

nije čekala da se naviknem na nju

moja je bila neobična i u svoje vreme

a sada kada su svi shvatili

ništa mi više ne znači

ne dira me

Više ni sa kim ne želim da razgovaram

pristojan čovek

ne treba da šutira one koji su  na zemlji

Vi naravno ne propustite priliku

toplo je u gomili

ne obazirite se na neprijatne mirise

Ostalim danima me obično ne zanima

Subotom ustajem rano

Iako ne moram.

Veselo se spremam u predsoblju

i izlazim.

Prvo na kiosk po novine.

Onda do pekare na doručak.

Za stolom listam naslove na prvim stranama, 

to je sasvim  dovoljno.

Subotom izlazi kulturni dodatak u Politici

Koji nije loš.

Ima ukrštenica a

U poslednje vreme pokušavam da rešim  Sudoku.

Mirisi: vrelo testo, sveže štampane novine,

Rosa od snega koja svaki put ulazi

Kada se otvore vrata.

Sugrađani dolaze po hleb I peciva

I šale se sa prodavačicama.

Osmehujem se dovoljno

Da ne budem baksuz.

U povratku obilazim tezge na pijaci

I kupujem povrće i sir.

Dok se vraćam kući

Slušam muziku iz telefona.

U poslednje vreme

Ne volim reči u muzici.

Odvode me tamo

 gde mi se ne ide.

Kod kuće otvaram slatkiše I pijem kafu.

Uskoro će ustati i ostali.

 

Subotnje jutro

Jedino vreme koje sam odvojio za svet.

Recenzija nastupa u Jugošpedu

Ovde je

Najava

 Kada se uz tresak

Sve stropošta

I podigne oblake prašine

Kada naoružani I goloruki

Sa obe strane

Krenu u svoj poslednji juriš

 

Iako odavno ne pušim

Pokušaću da pronađem cigaretu I upaljač

I  duboko uvučem dim

 

na bezbednom broju kilometara

 iza debelog stakla

Ta-raaa

 U ritmu tatara-ta

Tastature

Kroz mirišljave magle

Iz šoljice

Bežim I vraćam se na redove

 

Redovi dolaze

 I nestaju

Danas je prvi dan Slobode

 

Sloboda je ustala sa vrata

Protegla se, zevnula I rekla:

Daj da vidimo ko je još tu

 

Ko je tu

ima li nekoga

Da nas dočeka

 

Da ga posetim

 i pokažem mu svoje ruke

I u rukama poklone

 

I tatara-ta

Hahahaha

Ne volim reči kao što su damari

Naslonio sam se laktom na sto

A dlanom pokrio usta

i gledam u knjigu na ekranu

A hodnikom prolaze

Ljudi u uniformama

 

Oni ponekad pogledaju u mom pravcu

Radoznali su da vide šta  radim 

 

Sa zvučnika dolazi muzika

Koja je gotovo nečujna

Jer ne želim ometanja

 

Uniformisani ljudi 

Sa telefonima na uhu

mršte čela stiskaju usne

 

Ima i onih koji tiho razgovaraju

Jer prenose važne poslovne odluke

 

U ostalim kancelarijama

Kuckanje po tastaturi i

Veoma često smeh

 

Stručno osoblje puno je skraćenica

Koje zvuče ozbiljno

Spremačice prolaze sa uzdasima

One znaju šta se dešava

Recenzija M. Biljčević

SCENA (Luna kaže)

Luna kaže da je devedesetih sve bilo bolje.

Luna ne može da zna kako je bilo devedesetih, jer se rodila u sledećem veku.

Ovakav stav o kraju dvadesetog veka u Srbiji, Luna je mogla da pokupi samo iz svog neposrednog okruženja, od roditelja, Isidora i Ivane, ili eventualno sa youtube-a.

Ako se pitam ja, iz današnje perspektive, a bogami i tadašnje, devedesete su bile UGLAVNOM jezive. Opšte društveno rasulo, posledica raspada države i društva, rat, prihvatan i porican, a nedvosmisleno prisutan, gomila ljudi koja se iz različitih razloga izliva na ulice, neki iz nemaštine, neki iz imaštine, u pokušaju da nešto drukčije oblikuju od toka istorije, koja je na Balkanu retko bila milostiva prema nekoj generaciji. 

A ipak - mi smo devedesetih bili drukčiji. Mladi, puni entuzijazma, neukroćenih želja, gladni i žedni znanja i života. Nismo bili nimalo u skladu sa vremenom koje smo živeli. I mi smo se izlivali na ulice, nadajući se da time dajemo doprinos da neko sledeće vreme bude bolje, sa nama i zbog nas i za nas, i za one koji dolaze posle. 

Danas vidimo koliko nismo uspeli.

Zato sam Isidoru rekla “Luna prosipa naše ogorčenje”.

А on je na to, namerno promuklim glasom, dodao “To zvuči kao nešto što bi Cane rekao”.

Beograd je u to vreme imao scenu, tačnije - scene. One koje su devedesetim prethodile, i one koje su se tokom devedesetih, kao u ekspres loncu, kuvale i propištale. Alternative stvarnosti i alternativne stvarnosti.

…

Proleće je a ja živim u Srbiji

Isidor i ja sedimo na predavanju za predmet koji se zove Istorijska gramatika grčkog jezika. Oboje imamo pundravce (danas bi se reklo neizdrž), ne da nam se da sedimo u klupi, sunčan je dan. Dopisujemo se na parčetu papira na kvadratiće, razmenjujemo stihove iz pop pesama koje volimo. Bežimo sa časa iako ostajemo na času. On iz dubine svog finog, istinski pesničkog senzibiliteta, izvlači stihove DIlana i Koena, a j a u glavi preskačem Crvenu jabuku i Džejsona Donovana, koji bi me prokazali kao tinejdžerku, što zapravo još uvek i jesam, i kao zlatne ribice hvatam lyrics Pola Sajmona i Fredija Merkjurija, koji umeju po jednim stihom ili strofom da ispripovedaju ceo roman. I ta reč lyrics, koju smo preko engleskog dobili iz grčkog, o kome predavanje eto jednim uhom hvatamo, preciznije i slikovitije opisuje ono što u tekstu tražimo. Liriku, da ublaži i oboji sivu stvarnost - iako je sunčan dan, napolju su devedesete.

Kada se iz sceničnog Beograda vratio u Majdanpek, Isidor je iza sebe ostavio scenu, ostvarene umetnike i sujetne mentore. I sve to mu je nedostajalo, do bola. Ali vratio se na svoje, među ljude i predele. Drndavim autobusima išao je u Milanovac i Zaječar, da predaje latinski, stizao je i do seoskih škola, da predaje engleski. Učio je decu jezike, da ih otvori za razumevanje drugih kultura, da im otvori perspektivu, koju nismo imali devedesetih. 

Bilo je to čudno vreme, u kome su se neke reči izlizale, do te mere da nije vredelo da se zamene sinonimima, potisnuto nasilje i dalje je kiptelo u društvu, sudaranje stavova koje je uvek glasnije i ubojitije u malom rudarskom gradu, pa i Majdanpeku. 

Isidor je svoja putešestvija autobusom od jedne do druge škole, kroz krivine i mitološke šume severoistočne srednje Srbije, koristio da piše poeziju, da složi svoje utiske i misli. 

Ovom zbirkom, Isidor se “odmah vraća”, sebi, jeziku, izrazu, u Beograd, u Majdanpek, u Scenu, na scenu.

Nadam se da će čitaoci umeti da prepoznaju ono što ova zbirka nosi, kao lični dokument o jednom periodu života, kao poziv na refleksivnost i promišljanje, kao otvoren prozor sa korica knjige, pogled na munju koja iznenada raspara mrak i na trenutak osvetli neku moguću budućnost.

ili se to zove entuzijazam

Nekih dana je sunce odvrnuto

Na najjače

A ja sam se našao na usponu

Reke su potekle iz mojih pora

Jednom ću početi da ne žurim

Kad porastem

Dovoljno da ne budem ovako tašt

Jer to je ono što vidim svuda

A vidim jer prepoznajem zar ne

U crkvi sa rukama u džepovima ili

Na struku

Na proslavama u kruženju bokova

Ovih u stvari nesrećnih žena

I muškaraca

Koliko je ovde malo stvarne radosti

Ali jedino deca

I samo radi njih

Ja vam želim da prekinete taj gvozdeni put

Taj okrugli lanac

Mora ovako da se kaže

Ne vredi drugačije

Jer po zanimljivoj definiciji

Glupost je činiti sve isto iznova

Nadajući se drugačijem ishodu

Ili je to optimizam 

recite zdravo

Recite zdravo luzeru

Koji ostaje za trpezarijskim stolom

Do ponoći

Sa muzikom

I dopunjuje zglobnjaču čim se isprazni

Dobrom domaćom šljivom

Recite: zdravo

Luzeru

Od tebe nije ostalo mnogo

I to je u redu

Jer sve što te čini danas tužnim

Svako sećanje zbog kojeg plačeš 

Je život koji te je napustio

A koji ti nisi umeo da pustiš

Nisi naučio

Ono što je trebalo

Recite zdravo luzeru

Jer bi i to bilo dovoljno

Šta tu ima da se priča

Onanija i jalova mašta 

Vilica puna polomljenih plombi i 

Napregnutih živaca

I ono najlepše za kraj

Koje ti govori da si sve ovo 

Sam navukao na sebe

Ko te jebe

To ti je rešeno

Ništa se ne menja

Ništa ostaje

Spremi sina da zna 

Da mu školske drugarice neće postati devojke

znanje mu niko ne može oduzeti

Uvek biti neko dete

U odjeljenju koje lakše dobija 5

Neka nauči da ga to ne brine

Da će najbolje od ovog sveta

Ovde biti uz one sa tvrdim pesnicama i skraćenog vrata, 

Voleo bih da vidim

Kako će to tvoj kompjuter da promeni, ćoravi,

Ništa ostaje

Dobrota i reč nisu izgubili već

Nikad nisu ni  imali šanse.

Previše pričaš a nimalo se ne zabavljamo

 na ovom splavu, na ovoj vodi

Gledaj kako je dobro

Rešićemo sve sutra,već sutra, ne brini

Evo ti broj

Nisi samo ti, ima vas mnogo

 Ne izgledaš jefino

ali kao, to nije važno

ipak svoju torbicu i naočare za sunce

ostavljaš na veoma vidnom mestu,

kada sediš u bašti.

Jako si nesrećna

život te uporno spotiče.

Išla si na fakultet,

završila književnost. 

Sam Bog zna da je nekada studiranje bilo

potpuno druga priča od ovog danas.

Možda je to bilo jedino vreme

kada je tvoja romantična priroda

stvarno letela,

ali nisi se udala za pesnika ili pisca,

o ne, dušo moja.

Udala si se za vlasnika lokala

i nekoliko stanova u letovalištu

kojeg si sasvim iskreno privukla

svojom brižno negovanom linijom,

šminkom i krpicama,

jer ti znaš kako to ide.

On ti daje dovoljno i dosta više od toga,

da bi mogla da udobno budeš nesrećna

dok sanjaš o životu sa umetnikom,

u siromaštvu,

koje ne bi izdržala ni jedan dan.

To naravno onaj trupac od tvog muža ne zna,

ili ga prosto ne zanima,

ali on je prevaren a ne ti.

Svaki dan je novi kamion tereta, 

ljudi samo mogu da naslute koliko patiš.

Ali ne i Sloboda

Želim da imam pticu u stanu

Pitomu i malu

Voleo bih da je žuta

Kada smo bili deca

Jednu žutu pticu sam pustio da odleti

Nije bila moja

I još se osećam loše zbog toga

Sada čuvam samo žute ptice

Ali ih ne držim u kavezu

Nije lako imati pticu

Njihova govanca lete

Svuda se nađu

Srećom pa vole samo nekoliko mesta

Da slete

Ispod možeš da postaviš novine

Nije lako naterati pticu

Da ti veruje

Potrebno je ogromno poverenje

Zamisli da sediš na ramenu džina

A on želi da te pomazi prstom

I ti mu dopuštaš

To je hrabro

Volim kada pokušava da priča i

Kada se igra i peva

Uvek bih želeo da imam pticu u stanu

Ali ne u kavezu

Tamo su samo hrana i voda

Oaza

Zašto ne postavljaju klupe

Svuda po šoping mamutima

To nije dobro za posao

Tu bih seo da razmislim

O svojoj sledećoj kupovini

Mogao bih da je udobno sačekam

 Bio bi to prijatan kutak za 

 Iscrpljene muževe i poražene momke

 Gde bi ćaskali,

 Ili bi se samo gledali

 Puni razumevanja i saosećanja

 

U krug savijene klupe

Da bismo i mi mogli

Da napravimo neki svoj krug

Možda to namerno ne rade

Jer se plaše našeg udruživanja

Plaše se pobune

To ne bi bilo dobro za posao

Samo hodam nekoliko koraka iza tebe

Sa spremnom korpom,

Koja polako otežava što smo duže ovde

Bespomoćno se osvrćem 

U nadi da je blizu

Neka oaza sa Nesom i Ekspresom

Makar tronožac

Jednom sam zauzeo stolicu

Radniku obezbeđenja

Nije mi ništa rekao

Sve je shvatio i nasmešio mi se

Prijateljski gest

Koji sigurno nije dozvoljen ovde

Jer nije dobar za posao

 

 

Niko nije

Niko nije samo grub

Niko nije samo fin

Više smo kao put

Ili makar ja

Imam neke ravne i uredne

Delove kao staklo

Imam neke veoma 

Grbave i strme

Kojima se mora polako,u prvoj

I sa mnogo zaobilaženja i rupa

I onda sasvim neočekivano

I za mene

Pukne široka cesta 

Čista u sjaju, u plavom

bez ijedne tačke

Ali se ne nadaj rano

To me traje 

Jer niko nije samo fin

Ili makar ja

Ja biram da plešem

Za skori, nezbežni

doček Apokalipse

Postoje dva načina

Prvi je da očajavamo

Drugi je da plešemo

Ja biram da plešem

Dame biraju

Kratak kaput sa dugim rukavima

Zašto nikada ne prolazi

Radno vreme

nego se oteže 

 red u opštini

Bez zaustavljanja

Prevrćemo telefone

Za stolovima

U restoranu

Stojeći u redu

U banci,

U pekari 

Pred kasom

 Kažemo

Kako je život kratak

Vidi deca koliko su porasla 

Gde ode svo to vreme 

Gde je nestalo

Zašto ga nemam više

Da ga ispunim dosadom

I pitanjima

Kad će već jednom da prođe

Gomila knjiga

 kada je stigao paket

pun moje zbirke pesama

otišao sam u poštu po njega

jer nisam bio kod kuće

kada je trebalo da ga donesu

kada sam uzeo paket

odlučio sam  da

poštanske službenice ne vide

koliko se mučim da ga podignem

trebalo je sada da 

iz pošte krenem uzbrdo

pa uz stepenice do svog stana

sa rukama punim svoje poezije

u 80 primeraka

bio sam veoma srećan 

što se najzad pojavila 

moja zbirka pesama

a ruke su mi otpadale

i teško sam hodao

jedva hvatajući dah

baš je zahtevna ova literatura

šalio sam se sa sobom

ova moja poezija je teška

kada sam ušao u stan, 

odlučio sam da se malo odmorim

pa da onda otvorim paket

u stvari hteo sam da to uradim 

pred ostalim ukućanima

toliko sam uspeo da sačekam

mogu još malo

baš je lepa

okretao sam je i njuškao

nije loše ispala

ali baš je teška

Nein

https://youtube.com/playlist?list=FL8dWfYQCtzK7AaHcSpJzaLg

Link na video rad, kao ilustracija za pesmu " Nein", iz zbirke pjesama " Vraćam se odmah". Autor: Boris Malinović.

Link ka mojoj prvoj zbirci poezije, "Brisani Prostor"

 ISIDOR IGIĆ - pseudozveket.weebly.compseudozveket.weebly.com/uploads/3/2/4/7/3247310/isidor_igic-brisani_prostor.pdf · sem možda smrti potraži je u svom džepu . Isidor Igić - [PDF Document] (vdocuments.mx)

Čika Vinko

 Čika Vinko je radio u rudniku

imao je troje dece

 a mene su čuvali

imali su uvek 

sveži primerak Majdanpečkih novina

a čika Vinko ih je čitao

glasno negodovao i ljutio se

 Jer nije trpeo nepravdu 

na koju je nailazio i 

na koju nije mogao da se navikne 

a još tada su to

mogli mnogi

Nije voleo popularnu muziku 

Gunđao je se svaki put kada bi se na televiziji pojavio 

Bora Čorba

o njemu nije imao lepo mišljenje

a meni je trebalo još dvadeset godina da se 

složim sa njim.

U kući se slušao radio prenos fudbalskih utakmica

družilo se sa komšijama i ispijala kafa

uvek je mirisalo lepo iz kuhinje

i bilo je puno radosnog smeha

Čika Vinka sam poslednji put video

kada mi je preminuo otac

došli su teta Janja i on

ljudi koji su me čuvali

i samo se zagledao onim svojim lepim

svetlim očima u mene

stigao tim svojim pogledom odmah

da sve vidi i shvati

i rekao: " E, moj Igo. 

Moj Igo."

Čika Vinko je preminuo kada

 ja nisam bio u gradu

ali sam ga sanjao te iste večeri

 i tek posle nekoliko dana saznao sa 

umrlice na stubu i

shvatio se da je došao da se pozdravimo

nisam još nijednom otišao na njegov grob

zna me on, zna da sve čuvam 

a ova magla nije niotkuda

i hladnoća ne može još dugo

sve to prođe

ma ja

Ostavi ih

Ostavi ih da gledaju

Lepše je sve to

Iza zaštitnih stakalaca

Ili misliš da ih višezabavlja

 tvoje sivo turobno lice

Umotano u 

Sve probleme ovog sveta

Puštam ih da gledaju

Uzbuđene igrače igara

Radosne i nasmejane

Dok bulazne i viču

I krevelje se

 Ne želim da im 

kvarim radost

Svojim nadobudnim

 pametovanjima

Ne mogu da im pokažem

Ništa lepše

Ne mogu da ih povedem

Tamo gde postoji

Ne moram ni da napravim

Sami su pronašli

Neka gledaju u te male spravice

Ostavi ih na miru

 

To nije bilo slučajno

 

kada sam poslednji put bio da obiđem

mesto na kojem si sahranjen

bio sam jako tužan

ali ne zbog tebe

naišao sam na jedan od zidova 

koje život ume da postavi

 i u tom trenutku mi je izgledalo

da sam nemoćan

i da ne mogu ništa da uradim

otišao sam do tebe 

da bih uradio makar jedno

umirio svoju savest 

jer ne dolazim često

ne znam kada su zadušnice i

 ne znam kojim danima bi trebalo otići,

potrudio sam se da zaboravim i

oba datuma napisana na spomeniku

otišao sam jer sam hteo da ti se izvinim

nismo se rastali kao prijatelji

i posle tebe

ni sa kim se nisam rastao kao prijatelj

tu se ništa ne može

ali naučio sam da i to prihvatim 

samo kao još jedno sranje

stajao sam tamo i gledao u tvoju 

izbledelu fotografiju na kamenu

plakao kao da si juče nestao

pokušavao da nešto smislim da kažem

i onda se podigao snažan vetar 

sasvim niotkuda

i kroz grane drveća je

 prošao ogroman šum