Binarni Om 100

Grobovi su važniji od kuća

jer u njima
život nikada ne prestaje

sveštenik uzima koliko želi

Na zapadu stanuje smrt

kaze Amon

tamo nećeš otići sam

spremili smo ponude i figurine

i nešto hrane za put

grob je opremljen kletvama

dovoljnim da ubiju

čitavu kraljevu vojsku

naše čini će učiniti lakšim
tvoj prelazak

postaćeš skarabej

ptica ili skakavac

Binarni Om 11

Varalica, Sofija,

Set ili Loki

imaju moći jedino

da pokvare veliko delo

ili da naprave

nešto svetlucavo i

kratkog daha

običnu imitaciju

Nas izgovara Ptah

ili nas Priroda oblikuje

na grnčarskom točku

Binarni Om 10

Ovamo
gde su ostrva

sunce se prosipa

po nepreglednim poljima pirinča

koja se pod vetrom

polako povijaju

Kada bi jedno ime

koje je Bog

moglo da stane u ton

da li bi čuli muziku sfera

kao Pitagora?

Harmonični niz

do, re, mi

Binarni Om 00

Raskomadani Mot

posejan je po poljima

Baal se vratio i

svojim dugim kopljima

seje strah po moru

Kralj se spaja

sa belom kobilom

publici dele njeno meso

Bogovi kise, Chaki

traze žrtve

 i krv

da bi održali

korak petog sunca

Starac iz pustinje

i starac iz grada

filioque

telo i krv

razvučeni na strane sveta

koje se ne sreću

sem u imenu koje žele da osvoje:

Rim.

Binarni Om 01

Tihi Bog je

pobegao  sa zemlje

od buke koju podižemo

Na početku

sam govor je samo ton

a reči nastaju kasnije

od gušenja

Nevidljiva je i značajno velika

razlika između

razumem  i znam

Oči ne možeš da navikneš na takvu laž

Neki osvetljeni prolaz
nad kojim neonskim
radosnim slovima stoji
"bekstvo"
je obična šala

Skičimo od radosti kao svinje
pred obiljem koje
ničemu ne služi


Trudimo se da sakrijemo
prostu  istinu
o sopstvenom ropstvu

Nikada nas neće ostaviti u tišini
nikada nećeš naučiti da
je ovaj trenutak
život sam

Nastaviće da se rugaju našem kukavičluku
i gluposti
 zemlja je ponovo ravna
ploča na leđima kornjača

Zlo nije
onamo gde pokazuju prstom
dok nas ekrani
uvode u perverzni san

san bez života i radosti

Gledamo  albume lica
koja mašu sa dalekih obala
iz velikih gradova
sa debelim slojem pudera
preko naslaga bora
punih truleži jalovih godina
punih umora od ovakvih foto albuma
umora od napora u kojima se masna usta
natežu da liče na osmeh a oči

oči ne možeš da nateraš na takvu laž

Neophodna veština za pristojne ljude

Otišli su da posete
jednog pristojnog čoveka
koji je u svojoj
gotovo praznoj sobi
pažljivo razgledao
neke predmete

Nisu razumeli šta to radi
složili su se zato
da je to nepotrebno
i oduzeli su mu ih
izgazili nogama i slomili

Nadali su se da će
umanjiti svoj
a uvećati njegov jad
ovakvim postupanjem

Čovek im se ljubazno nasmejao
i kao pravi domaćin
ponudio kafom
Ispratio do vrata
i rekao doviđenja

Kada su ga nakon nekog vremena
ponovo obišli
shvatili su sa užasom
da je veštim prstima
izradio nove predmete

Ovog puta su mu odsekli prste
ali jad koji su uporno prizivali
nikako da dođe

Prilikom sledeće posete
u sobi nikoga nisu zatekli
i ništa nisu pronašli

Zbunjeno su se okretali
dozivali i pretili
ali bez uspeha

Izneli su i spalili preostali nameštaj

Svaki deo male sobe je
ostao ispunjen neobičnim svetlom
toplim i umirujućim
kakvo nikada nisu videli

Kako su veoma brzo iscrpeli
sve ideje da bi napravili još štete
osetili su dosadu i rešili da zauvek
napuste to mesto

Nikada ga nisu pronašli
jer je uspeo da razvije
sposobnost neophodnu
svakom pristojnom čoveku

Postao je nevidljiv

Šta ako je jedan od nas, tako počinje refren

Ako iz očiju
uspem da isteram piljevinu
i pažljivo pogledam

jasno kao kristal
u zraku vode
Vidim plan

Možda mali anđeli
ipak paze na nas
sa krilima kao iz
crtanih filmova

daju nam mudre savete i
onda puf
nestanu kada odluče
da nisu više potrebni

ne znam

možda su više kao
u "Nebu nad Berlinom" ,
zaljubljeni i zamišljeni
recituju kriptičnu poeziju
koja je lepa

Možda su samo usnuli starci
koji su davno zaboravili svoj zadatak
kao neki službenici na šalteru
sive birokrate
koje ništa više ne može da iznenadi
ni da obraduje

A ako je Bog samo
stranac u autobusu
koji pokušava da stigne kući
ali čekaj
to je iz neke druge pesme
koju nisam ja napisao

Nešto malo o proslavama

Nadam se da me nećete pozvati
ili
nadam se da ću biti u prilici da Vam odgovorim
ne zovite me.

Razlog je sasvim lične prirode
ali ako insistirate,
odgovoriću Vam da sam na Božijoj misiji,
da sam se razboleo od neke tropske bolesti,
da mi se polomio bicikl.

Neću se potruditi da zvuči uverljivo,
baš naprotiv.
Nikada ne propuštam priliku da se nasmejem
pa neću ni tada,
AKO me pozovete.

Osećam izvesnu bol u predelu prepona
i donjem delu leđa u vezi sa:
proslavama godišnjice mature,
svečanih obeležavanja državnih praznika
naročito,
a dana opštine posebno,
svečana proglašavanja svake vrste gde bih izdvojio
dodele zahvalnica, novčanih stimulansa. pohvala,
plaketa i spomenica, i tu ističem
onu vrstu nagrada koje nose imena nekog meseca,
na primer septembarska i oktobarska,
promocije knjiga palanačkih pisaca,
sa jednako palanačkim dometima.

Jaku dijareju sa eksplozivnim pražnjenjem
kod mene izazivaju svečana otvaranja a
intenzitet mučnine posebno pojačavaju
prigodni govori predsednika opštine i mesne zajednice
tu su i skromne zakuske, kako lokalne glavonje
nazivaju svoja krkanja.

Molim Vas da mi oprostite na ovom nepotpunom spisku.
Planiram da ga dopunim čim mi to razne obaveze dozvole.
Sa nestrpljenjem očekujem Vašu pozivnicu,
Živeli!

Meteor

Na svet padaš
kao meteor u
planinski potok.

To je fantastičan i radostan pad
sa puno varnica,
paraš vazduh oštrim ivicama
i sa velikim treskom
završavaš putovanje.

Da je bilo publike
čuo bi se gromki aplauz.

Tvoj novi dom
muči se sa tobom:
voda štuca, kašlje i uzdiše,
tvoje ivice su oštre,
teško ih prelazi,
neprestano gunđa dok pokušava
da te zaobiđe.

Zabavlja te, beskrajno
tvoja sopstvena snaga
i nemoć vode.

Shvataš veoma brzo da jedini podižeš galamu
i to je neobično.
Ne vidiš oko sebe ni hrabre ni snažne.
ne vidiš ni razlog za strah a ipak
niko se ne oglašava,
niko ne protivreči.

Tišina je svuda i pomalo te zabrinjava.
Tišina retko sluti na nešto dobro.

Potok se prilagodio i nastavio put
nekako ste se dogovorili,
ponekad ti izgleda i da te hrabri,
 da odobrava.

Postepeno,
previše kasno da primetiš,
buka potpuno zamire.

Najzad one ponosne ivice
oštre kao ivica žileta
lome se i postaju glatke i pitome,
prsti vode odnose nežnu pobedu,
popuštaš milovanjima a kasnije
i gruboj navali kiša i oluja.

Više nemaš gde
nemaš kako.

Ovoj potok je oduvek dom
jer se više ne sećaš
da li je bilo drugačije.

Nikada neće nestati.

Još jedan oblutak se
poslušno namestio u koritu
fino uglačan, lep i okrugao
beo kao platno i podjednako
prazan.

Tu se pored tebe dokotrljalo nešto
grubo i oštro,
žulja te i neprestano prostački galami.

Braniš se ćutanjem.

Na računima

Na računima
koje mi redovno isporučuju
uvek pronalazim
nekakve  kriptične tabele
pune zanimljivih
i potpuno nejasnih brojeva

nešto je sabrano
i neki broj je oduzet

neko se trudio da reši
nekakav matematički zadatak
ali mi je potpuno nejasan razlog

jer na kraju je samo jedno
sasvim izvesno


poslednji broj je novac
koji ja
sa radošću dajem

Mozda ja u stvari plaćam njihov trud
da rade ovu matematiku
jer verujem da nije jednostavno
izmišljati uvek nove
i originalne tabele svakog meseca

Sigurno je to
 ne vidim šta bi drugo bilo

na njihovom mestu
ja bih samo iseckao
iz sveske na kvadratiće
nešto kao puškice
i napisao hemijskom olovkom
neku cifru koja mi se sviđa
i dodao ispod
-za uplatu

Mnogo je jednostavnije
i ne moraju da se izmišljaju tabele

jer šta mi ko može

plati inače sečemo
ili oduzimamo ili
nešto slično

pošto sam jako duhovit
još bih dodao
-plati stoko i mrš
i možda bih nacrtao smajli

Zašto ljudi komplikuju sebi život
nikada neću shvatiti

Bez pameti

Ako se iznenada
negde napolju
sretnem sa čovekom ili
ženom bez pameti

ja istog trenutka
svom snagom, odlučno
potrčim u suprotnom pravcu

ako nemam kuda
da pobegnem
a znaju me
sve im dajem za pravo
samo klimam glavom

osmehujem se blesavo
i ponavljam; da, da

Ljudi bez pameti isto su
što i jaka kiša sa vetrom
poplava, požar ili zemljotres
i nema smisla pokušavati

zapitao bih se u vezi sa svojim zdravljem
kada bih se služio
snagom svojih argumenata,
pažljivo sročenim rečenicama

protiv poplava i požara

a čovek sam nedovoljne snage
da bih prsima i pesnicama
naletao na zemljotrese i tajfune

Zato dajem petama vetra
čuvam svoju  glavu
spašavam goli život
trčim poput olimpijskog šampiona
jednom rečju

Kidam.

Muzički stub

Pre buđenja sam ponovo
sanjao sam svoj muzički stub.

Plastični, jeftini predmet
koji me je najviše obradovao
kao plen iz švercerske torbe
mog pokojnog oca.

Marke Frontech.
Nikada kasnije više
nisam čuo za nju.

Imao je dupli dek,
radio i gramofon
i dva solidna zvučnika sa
drvenom kutijom.

Rekli su mi da je to dobro.

Na njemu si mogao
da presnimavaš kasete
u dve brzine,
da snimaš sa LP ploča,
da slušaš dve i ponekad tri
radio stanice.

Mogao si da svojim prijateljima
snimaš kompilacijske kasete.
Imao je i priključak za CD
koji je samo jednom korišćen.

Njegove glave sam pedantno
makar jednom nedeljno
čistio alkoholom i vatom.

Iglu iznad točkića bih namotao
i pustio da se vrti u većoj brzini.
Posle nekoliko minuta na vati je ostajao
gotovo crn trag prljavštine.

Nisam siguran da li je bilo
neophodno raditi to tako često
ali mi se činilo da je zvuk bolji.

Nakon desetak godina,
skinuo sam oba vrata sa dekova,
jer su postala labava i  nisu
više mogla da pravilno drže kasete,
pa su često počele da se mrse.

Tako je radio još nekoliko godina,
dok nisam dobio na poklon
prvi personalni računar.

Dalje znate šta je bilo.

Frontech i dalje radi
kada smo na placu u Milanovcu,
pustimo radio, ili neku kasetu
jedan zvučnik gubi kontakt negde
ali mislim da je ispravan.

Gramofon više ne radi.

Ovo mesto

Ovo mesto koje
šuma guta, bez žurbe
meni je,
mladom glupanu,
izgledalo kao presuda.

Sada znam malo bolje.

Život u nekim planinama
je u vreme ratova
tekao nepromenjeno
i nevino.

Ljudi u njima
nisu znali šta se dešava,
sačuvani od besmislene smrti.

Sakriveni u krošnjama,
na novotarije sveta
podigli bi obrvu i
coknuli jezikom.

Ovo ostrvo u prašumi
je blagoslov.
Ove porušene ceste
kojima se ide samo
ako moraš.

Nikome nije na putu,
nikoga ne zanima.

Gde ljude možeš više da voliš,
jer gotovo i da ih nema.

Mesto gde ću rado
ostaviti svoje kosti.

Nein

Nemačko nein 
najbolje poništava,
ukida sam život.
Ako želim
da odbijem konačno
i neopozivo,
onda koristim samo
nein i nichts.

Svi mogu, bez rezervi
da zaključe kako je stvar
konačna.

Ništa nije dovoljno.
Ništa vuče za sobom
nekakav ostatak,
kao šum lišća.

Na ruskom se kaže ничего
To je još gore.
Odmah vidim neku
malu Mašu
koja pokazuje na praznu
činiju za sladoled.
Čitav jedan svet je iza
ruskog ništa.

To je istok
gde se sunce
i tako dalje,
jer svi znaju tu dosadnu priču.

Latinsko nihil
koren je za dijagnoze
zvuči umišljeno lirski,
akademsko
proseravanje.

Samo je nemačko ništa
dovoljno dobro
nichts, tot und kaputt.

Evo, ja ću

Ništa nisam naučio
ali uspevam da izgleda
kako jesam

Gledanje ni u šta
oslobođeno svake misli
ponekad liči na razmišljanje

Moje sporo kretanje
i reči koje puze po
pustinji u potrazi
za vodom

to je samo umor
nije nikakva mudrost

Na najboljim mestima
žive najgori ljudi

To se valjda zove
kompenzacija

Njima nemam ništa da kažem
a svejedno i ne žele da čuju
niti razumeju


Ove šume su zaslužile bolje
možda partizane

ove reke su žedne zahvalnih očiju
ne ribara

ovde se neće naći taj
koji ne čestita sebi
ili ne traži
da mu se čestita

i ja Vam svima čestitam

Bedna žvrljanja

Borimo se
kao izgladneli Robinsoni
pred koje baciš parče hleba
i kosti
da nas naša
bedna žvrljanja
nadmaše u životu

Bedna žrvljanja
u koja zalutaš
i nikada se ne vratiš

Ni okrenuti licem jedni drugima
ne znači
da nismo okrenuli leđa

Ako ovo shvatiš
ako ovo uspeš da ne zaboraviš
osetićeš na plećima
teret devet krila
koja će te najzad
izbaciti u slobodu

Bedna žvrljanja
vatra ne želi
ni da lizne

Sve što ćeš dobiti

Sve što ćeš dobiti
ove načete vreće
od mesa, kostiju i žila
koja je
zalepljena za svoje
autobusko sedište,
kao pri delovanju
centrifugalne sile

je: Dobro jutro,
Uz izvesnu dozu
kurtoaznog osmeha.

Sve što možeš da sačuvaš,
sve što te čini novim,
samo je uporno delo,
koje predaješ
neizvesnom svetu
jedinica i nula.

Meni je sve vaše
previše pretenciozno.

A meni je sve vaše
previše banalno.

Kada bi umeo da hodam
po toj finoj crti

stvarno bih bio neki

Bez

Jedino su mi
starci i deca dragi.

Bez strategija
i velikih ideja,
planova koji služe
samo da se napravi promaja u
ustima.

Bez osuda,
dosadnih sumnji da
kosmos kuje zaveru
protiv baš mene ili
nas,
jednako zrelih i
dosadnih.

Bez: kako nemam sreće,
lažne empatije i
voma istinitog sebičluka.

Bez upornog refrena;
nisam ovo ja napravio sebi,
bez patetične potrebe
da se bude žrtva.

Bez drame i svakodnevnog prenemaganja,
snova o većem stanu,
većem autu,
većim sisama,
potentnijem muškarcu,

bez supstanci koje samo
povećaju glad
bez zabrinutog stajanja na vagu
bez očekivanja romanse
čitanja romana
gledanja u dlan
gledanja u zrna

bez nepotrebnog prejedanja
na slavama
bez rasprava koje se uvek
jalovo završe
i sve to
svakog dana
godinama

dok se ponovo ne postane
dete
kojem nije važno

ili starac
kojem više nije važno.

Zar 40

Pomalo usporavam
Ne trčim više niz stepenice

Sporiji hod mi dopušta
Da vidim ono pored
Čega sam prolazio
Bez zadržavanja

Posebno dobre strane

Dok u autobusu
Razmišljam o svima
Koji su otišli iz grada

Nije mi žao

U stvari
Jeste

Žao mi je što ima još alavih
Koji nas nisu napustili

Kao da je ostalo
Još ponešto za drpanje
Kao da su nešto pronašli

Nadam se da će se uskoro najesti
I otići

U inostranstvo
Ili Beograd.

Jednog jutra oko 5

Jednog jutra oko 5,
setim se svog druga iz srednje škole,
i više nisam mogao da zaspim.

 Duhovit čovek,
a ja sve mogu da oprostim
duhovitom čoveku.

Radovao sam se našim susretima,
uvek je sve dobro video.

Mogao si da puno naučiš
ako bi bio pažljiv.

 Zajedno smo se smejali gluposti,
koje stalno pokušavaju da nam podvale.
Sav taj jad vredan podsmeha.


Onda, kao u nekom jeftinom trileru,
kao da se pokorava nekoj nevidljivoj sili,
moj prijatelj se upisuje u članstvo
najveće partije na svetu,
učestvuje u kampanji,
dakle dobija bolji posao,
a mene pokušava da ne vidi
na ulici.

Pomalo se osećam kao Jozef K.
ne znam koja mi je krivica

Nisam planirao da ga optužim
znam sve što bi se moglo reći;

Takvo je vreme.
Ne može se drugačije.
Ja u to ne verujem,
ali nisam imao izbora.

Video sam ga pre neki dan.
 Oblačio je čitav grad u plakate
sa nasmejanim licem kandidata.

Okrenuo sam lice
da mu ne bude neprijatno.


I nije to važno
ja bih želeo da mi se prijatelj vrati.

Samo bih da mi kaže kada je lagao:
sada ili pre.

Samački hotel

Ponekad mi uspeva
prelistavanje slika
koje sanjam,

onih koje se
upecaju, sasvim slučajno...

Evo ovog jutra
imam pune ruke posla,

punu mrežu slika.

Trudim se da ih brzo zapišem pre
da ih umivanje ispere
ili otera sunce.

Evo:

Živimo u sivom soliteru
u prostranom stanu
jedna soba jako liči na
studentsku,
prvu u kojoj sam stanovao.

Sve prostorije su dobro osvetljene,
sa udobnim nameštajem.


(Ranije, pre nego što ću zaspati
razgledao sam fotografije novog stana
svoje sestre.
i one su se preselile u san

shvatam to upravo sada
dok ovo pišem.)

Dalje:

U svakoj sobi sedelo je puno ljudi,
zabavljenih nekim poslom,
kojeg se ne sećam.
Ja im se kulturno  javljam,
i razgovaramo o nečemu prijatnom.


Iako se lica sećam, ne prepoznajem ih.


U prizemlju sedi portir
a na podu su čisti, plavi itisoni
kao u novom samačkom hotelu u Majdanpeku
o kojem sam sa nekim razgovarao,
pre nekoliko dana.

Samo sve izgleda novo,
kao kada sam bio dete.

I sve je prešlo u san.

To shvatam upravo sada,
dok ovo pišem.

Nadam se da toga nisi svesna

Ulica u kojoj oduvek živim
stepenište i fasadna cigla
 koju  vreme
drobi pesnicom,
propust i parking
koji je prazan vikendom,
i jedino drveće
koje je poraslo,


su neko novo mesto
otkad si rodjena.

Nutricionisti, pedagozi
psiholozi, logopedi
samo nam pomažu
da prevarimo sebe,

da nešto ispravno radimo.

a jedino
 u šta ne mogu da sumnjam je

deca nam spasavaju dušu.

 

Gospodine predsedniče

Gospodine predsedniče,
ja Vas molim,
ne zaboravite na nas.

Mi strpljivo čekamo
da primetite našu vernost,
iako smo daleko.

Dozvolite da Vas podsetim:
iz našeg se grada
nikada nije čuo
nijedan glas
protiv Vas.

Ne predsedniče,
ovde se čuje samo divan cvrkut
prolećnih ptica
u krošnjama.

Zato mislimo da nije fer
da ne dobijemo nijednu novu fabriku.
Dobili su mnogo više,
oni koji Vas ne vole kao mi.

Svesni smo da ovih dana
neki kleveću, na ulici
iako im pružate ruku prijateljstva.

Ovde nema takvog sveta.
Svi su primili, od srca
Vaš veliki

plan.

Siguran sam da za nas
Vi imate najveći.

Ali pre svega,
nagradite naše direktore
koji se trude da Vas pratimo
na ekskurzijama
i svuda gde je potrebno,
da slušamo govore.

Zaslužili su,
jer uvek brižno proveravaju
da ne zaboravimo
da Vas izaberemo,
nikada nam ne brane da Vas hvalimo
i da se radujemo Vasem dolasku.

Ovu priliku koristim
i da Vam čestitam na blistavoj pobedi.

Srdacan pozdrav,

Isidor Igić.

Proleće lenjivca

Proleće ima zelenu snagu
prema kojoj se osećam kao mrav
Ali i mravi mogu da pokore ovaj svet
bez žurbe i uvek na poslu

Ja nisam mrav
Više podsećam na lenjivca
Ili medveda, kada sam u simpatičnom
okruženju

Danas je nedelja
Ali boga se ne boje
Vlasnici privatnih prodavnica
Čak ni danas
Na Uskrs

Radi još i pogrebno preduzeće
Jer ljudi umiru i nedeljom

Ptice u krošnjama kao da slave
Njihova pesma zvuči radosno
Iako one ne mare mnogo za to
Kako mi njihova pesma zvuči

Lenjivac hoda trotoarom
Nedelja nikome nije svetinja

Srećan Uskrs.

Nikad je nisam tražio jer sam je uvek imao

Više nema straha
ovo drvo je kamen
u korenu
i više ne ume da se povija,
hrapavo išibana kora,
na neki način je
i lepa.

Više nema straha
sva ta bića
ostala su u detinjstvu
otišla pod zemlju
ili je napuštaju
jede ih zaborav.

Sada me ti saplići
zatvaraj i tuci,
podsmevaj mi se
uzmi sav moj novac
laži me i naređuj,
uhodi i snimaj,

ali ti ćeš zauvek ostati rob
a ja sam slobodan

Evo ti još jednom
da zapamtiš

zauvek ćeš ostati rob
a ja sam slobodan.

Uvek je dobro kod sebe imati parče papira i olovku

Postoji jedna fina,
da kažem zavesa,
kao za baldahin,
jedan nečujni filter,
koji brani insektima,
prašini i prljavštini
da prođu.
No pasaran.

Ali ne može ni ona
sve da istrpi
 i ponekad se uprlja.

Onda je pažljivo uklonim,
dok je mirno i bez vetra,
istresem sve što je uhvatila
u stihove,
i vratim je na mesto.

Sad ti je jasno
kako mogu da
 uvek budem nasmejan.

Baletan

Besprekorno izvođenje koraka
jutarnjeg baleta,
zahteva sve manje vremena.

Moguće je naviti sat prema
mom strmom silasku
na stanicu,

po mom prevrtanju razlokanih džepova,
po facijalnom grču
koji nazivam osmehom,
kada mu tepam.

Za decu još ima nade,
ponavljam u sebi.
Mi smo gotovi.

Sem hodanja,
disanja
i još poneke uzgredne stvari,
moguć je i razgovor,
potpuno bez svesti.

U to nisam verovao
kad sam bio dete.

Po vrelom pesku pustinje te, karavan će proći ili instant duhovnost ili duži naslov nego stih ih ih

Ja sam ovakav
na ovom mestu

to mesto je
isto kakvo bi
i trebalo biti

slobodan da ispunim
svoju svrhu

na svom mestu
ja kao takav

To je to
sažvakao sam vam
ionako ne čitate mnogo

Ne bih voleo

Ne bih voleo
Da sam mladi pisac
I da moram da se ponosim
Sopstvenim zapažanjima
Koja bih smatrao novim.

Ali to je potpuno u redu
Moram da priznam
Nemoguće je roditi se star.

Ipak divno je ne biti više mlad
I živeti uz sve one strasne bolesti
Koje samo mladić može da oseti

Bez čestitanja sebi
Na stilu i ritmu
Na svakom doživljenom
Treptaju svesti

Koji je samo repriza
Saznaje kasnije

Ali ne treba zato biti gorak

Negde tamo gore
(Neodređeno pokazuje rukom)
Sve se već odavno zna
I sve se već desilo

U tome deca
Mogu da pronađu način
Da budu slobodni i srećni
(Na mestu gdje izgovara "u tome"
Jako iskolači oči
I podiže ton).

Pomireni

Dragi moji.
Ostarela deca,
sa plemićkim titulama.

Niko ih neće zaboraviti
makar jedan vek
ili nešto duže

Dok nose samo
bes svojih pesama
od kojeg niko ne strada

lete po etru
oznojenih godina
sudarajući glave

na kraju zajedno
piju mlake čajeve
i smeju se

vreme je za pisanje
memoara,

vreme je da se oprosti sebi

postace sve za sta
nikada nisu marili

pomireni sa legendom

Novi post

Blagoslovena dokolica
život razvlači
kao sveže testo.

Nema kraju satima
pospana radost se tromo
šeta između setova,
u pauzi za doručak
i preferans.

Daj da dani traju večno
kao hleb i vino,
kao neophodna fizička aktivnost
brojanje kalorija
organsko povrće
i televizijski osmesi.

Daj mi
popodnevnu pospanost do pet,
svaki ritual koji čini
da vreme klizi
kao ona kap
niz onaj list

ali onda

Defloratori na Rudartonu

https://rudarton.bandcamp.com/album/isidor-i-defloratori

Čemu služe dizalice

Čemu služe ove dizalice,
šta čupaju iz vode i zemlje,

sve to je zaleđeno i ravnodušno,
ni u snu,
otkinuto ni iz čega
bačeno ni u šta

ništa

ovde sam
jer ipak ima milosti
a nešto nje je
došlo i od ljudi

a ljude ne volim.

Pokušaj da tome nađeš
rešenje, genije.

i odgovor


pred silinom svemira

i večnošću,

Kakva uteha.

Monodrama sa pevanjem

Razgledam ove police
pevušeći.
Mada je katalog
nepotpun,
veome su lepe.

Danas nisam verifikator
a sagovornika odavno
više niko ne traži.
Snalazim se na sledećem zadatku.

Potpisujem bezuslovnu predaju
pred papirom ispunjenim
olovnim slogovima,

dok svi polako napuštaju
umorna sedišta.

Moja monodrama je
prilično svedena,
i lako se pamti;

Srećan čovek pevušeći
veselu melodiju,
razgleda policu sa knjigama.

Nema dijaloga,
zavesa.

Rudarton

 Izdavač koji je od zaborava spasio najveći deo snimaka koje su napravile majdanpečke muzičke grupe. Tu je gotovo sve što sam i ja snimio, sa bendovima Harold, Equites, Pjesn, sa pratećim bendovima Defloratori i Akustosi i pod svojim imenom.  Mnogi će se podsetiti da je u Majdanpeku, nekada postojala veoma živa i raznolika muzička scena. Ja očekujem da sve ponovo krene. Ustani, Lazare!

 Link: Rudarton

Zen

Ponovo se nakupilo prašine na stolu,
reče moja supruga.
Vidim trag tvojih prstiju,
sada, dok gori lampa.

Negde sam morao da spustim svojem prste,
odgovorio sam.

Mogao si i da je obrišeš,
primeti moja divna žena.

Ako priđemo tome spekulativno,
prašina dođe i ode,
i ne postoji de facto.
Prašina je iluzija,
recitovao je dobri muž.

Mogao si da obrišeš tu iluziju,
glasio je odgovor.

To je zanimljiv diskurs
i zahteva dosta razmišljanja.
Da li je moguće obrisati iluziju,
trudio se muž.

Jeste, krpom,
rekla je supruga,
Zen majstor.

Kakvo rešenje,
pomislio sam glasno,
Napisaću o tome pesmu.