Знам да сам живео у сну и
да више не постојим
пратим ред за редом у књизи
и лицем клизи наговештај
новог маја
на клупи под
наранџастим сунцем
помаља се тон латица
Пси и деца су измешани
у радосном трку
по младој трави
тротинети, играчке и трицикл
разбацани по паркингу
пратим тај ред и
знам да не постојим
више
Живим у сну
потонули зраци тамне и боду
на образу
прсти ноћног ваздуха
све пакујем у руке
и предводим караван до куће
у нова бекства
и ко зна којој по реду
стварности
