Где да се нађемо?
Да ли на прослави
неке годишњице мале матуре,
да би се обрадовали када видимо
да нисмо једини којима године,
упорно и немилосрдно,
повећавају бројеве на ваги
и смањују бројеве одеће,
схватимо да су нам вицеви бајати
и већ одавно нису смешни
и да се више нико не сећа
било чега, на исти начин?
Да са олакшањем сазнамо
да су наки од нас имали још мање среће
у животу,
да сазнамо да нас је све више под земљом,
док оркестар који чине клавијатуриста
са матрицама и шабанајзером и
певаљка у минићу фалшевима
увесељава све пијаније госте
песмама којима смо се смејали као клинци
јер су глупе, баналне и крш,
а сада као уживамо.
Да ли смо тада лагали једни друге у вези са укусом
или сада?
И не, нећу да ти признам да се
уз ово најбоље весели јер
мене ово не весели
баш ни најмање.
Да ли да се састанемо
у тапацираним играоницама,
док пазимо да се клинци не повреде, брзо
размењујући вести између повика и притрчавања
да се малишани подигну и врате на тобоган,
или да се договоримо у вези са одласком на кафу
или пиво, који се никада неће десити.
Док упоређујемо тачност сваког сата на зиду
са оним који носимо на руци
у сентименталној дискотеци
са музиком из деведесетих
која је требало да остане закопана заувек, тамо и тада
да плешемо смешни и сакривени буком и мраком
од свега због чега би заплакали,
од свега што никада нисмо рекли и признали
никоме, а можда ни себи.
Све вас волим и желим да вас загрлим и
чувам баш тамо где смо се растали пре
30 година
али молим вас
немојте да се налазимо.
