Живот никада не престаје

Уроњен у тамни живот
где су алге
златна зрна прашине
са телом од ваздуха и сунца

са мутним светлом које слабије
допире до дубине
са плућима која могу да издрже
притисак

живот никада не престаје
ситни облици дишу и шетају дном
једноставно јесу

ветар компонује злато са дина
и подиже светлуцаву завесу
црне клице се ваљају по тлу
и шкорпије на сунцу
сијају као кристалне игле

ослобађајућа и неопходна
скрајнутост

узвишена безначајност

Меланхолија зграда на периферији великог града

Окренуте лицем ливадама
и леђима широком булевару
којим долази троцифрени
 градски превоз

Ово су нове зграде
миришу на лак и свежу прашину
ходници су лепи и можда са цвећем

Станови у њима пуни су младих подочњака
и вриштавих усранаца
маме седе на клупи испред игралишта
тек су се упознале

Станари још увек не знају довољно
 једни о другима
да би се отровали завишћу и
уобичајеном злобом

Зграде на периферији великог града
без историје
са понеким сећањем које тек натапа
њихове нервозне фасаде

још увек не знају
да ће бити времена за све

Износити ствари

Као да је изношење ствари

још једно опраштање

тај инвентар који чине старе крпе

и поцепани душек са зарђалим федерима

као да нешто памти

а опет се мучки прикрада некакав

нејасан осећај кривице и губитка

не желимо те предмете пред својим очима

да не проговоре

стидљиво ћемо наставити своје дане

још дуго се трудећи да не галамимо превише

у собама где је највише волео да борави

док полако не ишчиле и мириси

и лоша памћења

отрезнићемо се у тишини коју су нам ускратили

распричани предмети