четвртак, 14. мај 2020.

Не баш сасвим мртав човек јер ево, плаче

Мртав човек не плаче
али то често заборавља
трчи около по дану као
стари сунцокрет

као аутомат који
жетоне узима трипут дневно
у виду пилула
или оброка

после вечере не улази
у постељину још који сат
пушта да му шарена светла
мало певају

у дубоком и топлом гнезду
планови се заједно љуљају


нуна нина нана
нуна нина нена


понекад му лице
дојури из огледала
прстима испитује то начето

нешто као сенка путује
под плитком кожом

али то га не брине
ништа га не брине
мртав човек али изгледа

не баш сасвим

јер ево плаче









субота, 02. мај 2020.

Једном је дрвеће почело да ниче са мојих рамена

Родио сам се у шуми
или
на месту где су људи

исекли неколико стабала из котлине
да направе места за солитере
 и високе зграде

нигде ни једне куће

само зграде и најгушћа шума
коју можеш да замислиш

дубоко хладна лети
прошарана танким сребром
тајних потока
разговорена птицама
и пастелно мирисна
у јесен

Алава глава се помаља

као кер који види већу кост
у одразу преварне воде
па сам отишао да живим

у неким парковима где
уредно планиране дрвореде називају шумом
па сам се томе смејао

и где је лакше осетити мирис
задуваних џогера
уместо мокре коприве
и лишћа

скитао сам градовима
и у сваком нешто
изгубио и заборавио

а онда сам једном
олистао у сну
младице су кренуле са оба рамена
направиле младо и светлозелено лишће
разгранао сам

и најзад схватио












петак, 01. мај 2020.

Покушајмо поново али хипнозом

Ако планираш да наставиш са кружењем
мораћеш да задржиш снове
то је тешко
и знам да звучи као загонетка

густо је
довољно да се поједе виљушком
И тражи мало стрпљења
које нико нема

зато прочитајмо још једанпут
али мало спорије

ако планираш да наставиш
са кружењем
мораш

пази,
мораш

да некако задржиш снове

доћи ће време које ни сат неће успети
 да откуца
и облици који ће нестајати брзином
размазаних слика које се никада не лепе 
за прозоре 
чудни наговештаји живих људи
који ишчезавају као магле када само
мало снажније испустиш ваздух и
ситно исецкани остаци разговора

ја то тако не памтим и не сећам се да сам тамо био
али ми је драго што ми помажеш да ово покупим

покушајмо још једном али хипнозом
сећам се да је било забавно







понедељак, 13. април 2020.

Време је сан

Изнад нас
белим трагом далеко
путује неко
у грлу крије

промукли глас
без довољно снаге
да више каже
од не и да

И пушта да останем сам
да све видим и знам
 и каже да време је сад

Тај звук
гледам јутро у магли
грубо ме буди
тешко узимам дах

Исти је дан
по кори на хлебу
води ту звезду
Бог пише по небу

И даје дар да останем сам
да све видим и знам
и каже да време је сад

Време је сан


среда, 08. април 2020.

Оној генерацији која је требало да победи у маратону

Она је требало да победи у маратону
али су јој корак пред циљем
избрисали линију и померили је
још неколико стотина километара ниже
 на неозначеној стази

Требало је да победи у маратону
али су јој у последњој етапи
пуцали у чело из пиштоља за старт и
оставили је да искрвари на путу

требало је да победи
али је трка била поништена у току
и нико им није рекао

променили су правац и почели су
да се сударају главама

она је требало да се провуче кроз смешне и
тешке препреке које су поставили
и после су
сакривени у ниском растињу крај пута
једва издржали да не прасну у
гласан идиотски смех

која је требало да победи
али су узели једно АЛИ
 и повећали га толико
да га је било немогуће заобићи

стаза је била таква да се није могло рећи
где је овде
а погрешно нам се учинило да је тамо

она која је требало да победи јер
је имала снаге да никада не престане да трчи
иако је већ била саката, слепа и блесава
и која се већ са носталгијом присећа
ствари којих се гадила

смеје се када ништа није смешно
очеви су јој изгинули у ратовима
пострадали у болештинама
а мајке затворене у неколико корака
свакодневних смицалица и заборава

којој су дали отров који никада није
избледео из крви
од којег свест није зарасла

жао ми је гадите ми се волим вас
генерацијо маратонаца којима је поништено

поништено све




недеља, 29. март 2020.

Обичан дан у животу просечне кукавице средњих година

Данас у оном истом цирку
извачим белешке
и намигујем старом детету

нисам те изгубио
овде унутра
време одавно не куца

покушавамо да се охрабримо
осмехом

да од људи које пратимо
добијемо ону врсту израза
који ће нам помоћи да верујемо
 како је све у реду

зашто губимо време са тим
дркаџијама

бојимо се да нам иза тих
равних лица
прети  ново непријатељство
покушавамо да их одобровољимо
ситним покорама и ласкањем

и пуштамо да воде
верујући да боље од нас
познају живот
сигурно разумеју неку тајну

сигурно ће нам тај заклон
помоћи да не изгоримо од сунца
да нас не однесу ветрови
да нас не поједу зверови

а оно дете
које се смеје, скаче и пева
да оставимо негде испод
признаница, уговора за кредит
и плавих коверата
и знамо да се не љути
да је увек ту

зашто пуштамо да нас воде  дркаџије

Једном је Џони имао право
када је певао да је за њих
 једна реч сасвим довољна

Одјеби