субота, 28. децембар 2019.

Морамо отићи заједно без пртљага и пуни светла

Ако не кренемо заједно
ја се не могу извући сам
али морате без пртљага
и пуни светла

да бих смео да одвежем то уже
које ме веже

сви морате поћи:

намирисани,
пуни бесмислене снаге
и са узвицима
и папирним рукама
набораних очију и напрегнутих чела
док преврћете гомиле списака
 тражећи потписе и решења која недостају
која су малопре била ту
која више никада нећете наћи
жене пажљиво намазане
са савршено избалансираном исхраном
савршено у равнотежи на линији
 на стакленим штиклама
са кесама из бутика и невероватним торбама
сви заједно у истом котлу на истом месту
размењују осмехе без учешћа очију
као сличице
са мислима само о следећој сензацији
о новој привлачној причи
то је прљавштина коју волимо
без које не можемо
то је блато којим мажемо једни друге
по образима, грудима и бутинама
које лижемо док се још један спрема
 да скочи са терасе
надајући се насловима,
напућени испред пожара
надајући се прилици да кажемо
познавао сам га
ц,ц,ц,
тако слатка дечица,штета
изгледали су срећно
али видите, никада се не зна

не могу се извући сам
како да то урадимо, да ли обећавате
то су само речи али то је све што имамо
не могу да вас држим за ваздух
оне ће направити талог
који служи томе да изгледамо виши
и да гледамо низ нос
никоме од вас не верујем а
изгледа да ћу морати да се вратим
још небројено пута и увек
када окренем леђа нешто ново се сруши
и стопала ми се заглаве
одскакујем споро као балон у лошем сну
можда се на крају све само стропошта
и сложи уз кратку најаву фанфара
мени ће већ одавно бити доста
моја наговарања више немају смисла





уторак, 24. децембар 2019.

Чекамо окружени споменицима које киша претвара у обично камење

Окружени пажљиво подигнутим
 споменицима
који неће одолети киши
чекамо чудећи се

Изабрали смо да не видимо
ово дивљаштво
јер нам пуни стомаке
ипак важно подижемо кажипрст
и цокћемо језиком

као да ово пропадање није одувек
или откада памтимо

оправдања изговорена
савременијим језиком

јастук на столицама
на којима седимо испред екрана
стањио се и избледео од
наших задњица

пронашли смо удобно место
и добар видик
у хладу од камена
у сенци

Негде на ивици шуме
чујем те да кажеш како рат долази

Ја нисам ни знао да је
икада био завршен



уторак, 17. децембар 2019.

Списак мање бесмислених поступака и очекивања

1. Испружити се свом дужином на удобан душек.
2. Удисати јутарњи смог крај широм отвореног прозора.
3.Сатима посвећено посматрати место на плафону са којег се одлепио креч.
4. Никада не окречити.
5. Уз пиће, у свом друштву, водити разговоре о: дубокој држави, Масонима, Илуминатима групи Г7 и осталим невидљивим господарима наше судбине.
6. Рекретивно узимати дрогу.
7. Постати зависник.
8. Проналазити на интернету описе симптома свих постојећих болести.
9. Схватити да, према томе, болујете од свих постојећих болести.
10. Бројати унос калорија.
11. Бројати кораке у циљу сагоревања штетних масти.
12. Читати табелe рачуна са разумевањем.
13. Читање табела генерално, без обзира на порекло, сврху и резултат.
14. Гледање информативног програма на телевизији.
15. Уживати у куповини неопходних животних намирница викендом.
16. Сатима у континуитету посметрати екран било ког уређаја.
17. Прочитати најпопуларније наслове књига самопомоћи.
18. Свирати музику које занима само метузалеме или готово никога.
19. Очекивати да деца неће донети свако куче или маче које пронађу напољу.
20. Очекивати да ће се деца захвалити увек када то пристојност и лепо васпитање налажу.
21. Очекивати од деце.
22. Бројати сате између два налета очаја.
23. Веровати да су шефови људска бића способна за емпатију и саосећање.
24. Цене ће остати исте и неће више бити поскупљења.
25. Без резерве бити уверен у своју јединственост и оригиналност.
26. Пријатељства и љубавне везе на даљину је могуће одржати.
27. Ове године нећеш имати грип.
28. Твој живет се неће завршити у болној агонији којој ће узрок бити канцер.

Ово је тренутан списак мање бесмислених поступака од гласања на републичким или локалним изборима.
Списак садржи и очекивања која су мање бесмислена од оних, које човек може имати у вези са републичким и локалним изборима.
Списак се може ажурирати и проширити по потреби.




уторак, 3. децембар 2019.

Две последње плоче су добре али их ја не знам напамет


Посвећено Роланду С. Хауарду

Електричне гитаре су ти повешане
око врата заувек
у смрзнутом комаду

Тужно лице са креоном
и фигуром покисле вране
тумара у кошуљи којој један рукав стеже
црна трака
 попљуваним подом иза завеса
док звоне комади стакла ситниш и сломљено цвеће

нико не свира као ти
нико никада и неће

тај треперави тон је твој
као репетирање пушке која је спремна
на прасак и да убије
да зајечи као ноћна сирена
глас мачака или одбаченог детета- ко зна

јаук који се роди на врху сваке јагодице
твог прста
да каже тугу за братом који је отишао
и да најави све што ће доћи

у спором напредовању кроз дрворед
црн од кише носиш књигу под пазухом
О Берету је, на телефонској вези са далеким
светом од које ти не треба ништа сем новца

Роланде
дошло је премало људи, још није вече
видиш да их занимају они са крупнијим словима
овде су само пијани студенти са рукама пуним
пластичног пива и матори лузери

могао си да се поздравиша са нама још после
побуне у Рају, после рођенданске забаве
и било би потпуно у реду
али ти волиш акцију

све сам те мање налазио касније
 волим обе плоче које си потписао својим именом
али их не знам напамет







петак, 15. новембар 2019.

Сат је исправан а нико не долази

Онда је набрекла улица
у коју смо утекли
празних џепова и гласова
уздрхталих од хормона
од идеја
од опојне жеље

грлено наређивали побуну
мазили глатке руке
мирисали на године које су
подизале крв до неба

 још увек  далеку као Месец
као море
изгорели у истој ватри
на периферији

веома близу та жена је
излазила на терасу са корпом веша
и устима пуним штипаљки
у кућној хаљини са пунђом пуном косе
покупљене марамом
 на потиљку

два корака од наше револуције
један човек ће
уз отворен прозор
прелиставати дневну штампу

са платненим цегером у руци
бранећи се несигурним и нежним осмехом
ићи ће старица
у свакодневну куповину
у супротном смеру

 иза многих прозора
никога нема
тренутне звезде су потрошиле
аплаузе
и колона се пропела
зашиштала као талас
разбила се о трг и бестрага
нестала уз пријатно ћеретање
 и договор

то мало пустоши и смећа
ехо уплашених мачака из контејнера
из аута који бежи
залутали мирис изласка

веш мирује на жици и сајџија
може да настави са подешавањем
сата по који нико не долази а
одавно је исправан






субота, 2. новембар 2019.

И када се плеше често је укруг

Понекад изгледа као да се
већ догодило
и ми тумарамо својим
прилично правилним
и понављајућим путањама
иза правог плеса

Понекад изгледа као да се
 већ догодило
наша обућа је мека
 и не подиже прашину
напредујемо кроз данашње чистилиште
као проверен и прецизно подешен механизам

са погледом упртим у дланове који
светлуцају
са којима смо рођени
поново или по први пут

готово је све ишчезло
а досада нам је најпотребнија


петак, 11. октобар 2019.

Време иза истинског смеха

У време иза истинског смеха
да ли је превише тражити

један сат
у читавом дану

један стварни тренутак

то није прегласни апел
из којег вири обмана
јер се комадају зидови
 и тутњава заглушује све

ужаснути певач се сакрива
у своје семе маслачка

моћни су увређени
јер су платили да виде
 нешто друго

а ја ћу да заплешем
горе на брду
док светло екплодира и пада

док се црне крпе спаљене хартије
спирално успињу ка небу
сам као дервиш

или у постељи
лицем окренут зиду
уз симфонију сирена за опасност








недеља, 6. октобар 2019.

Некако остане

искривљених зглобова
заглављен између хладних и свеже
окречених зидова у доколици
желећи само да живот

делећи сате на оне за телевизију
и оне за оброке и спавајући у
сваком преосталом међувремену
сасвим глув за позиве и веома често
глув за све остало
желећи само да живот

на крају ће изнети ствари у кутијама
и црним врећама а фарба ће покрити
пукотине у којима су се заглавили дани подељени
и пуни непотребних сати за телевизију
и оних за оброк и спавање у сваком
преосталом међувремену
желећи само да живот

некако остане



четвртак, 29. август 2019.

Несрећа неких од вас који су залутали мирише лепше

Живот са залуталима
чија је несрећа подједнака у свему
сем што понекад
неко лепше мирише.

Ноћни очаји који долазе
са свежином свитања
увек су поновљене смрти.

У њима сам под покровом
чаршава а раздражени и промукли
пси лају иза прозора.

Није важно шта ће се следеће
догодити са мном.
Деца ће ускоро све умети сама
и тај страх ће нестати.

Успео сам да те сачувам
да се не повредиш када сам пао, сине
и од тада знам.

У овој јутарњој обамрлости
постоји помиреност
која ме изненађује.




четвртак, 1. август 2019.

Нигде није безбедно

Нема корака
којем празнина
није поставила замку

Оне су у пустињи
има их
окачених о обећавајућа
светла мегаполиса
има их и у твојој
охолој самоћи
у твом алавом новцу

опасно се нагињу
над сваким новим редом
који напишем
са намером да отму
искористе и баце

панично батргање у мрежи
само те  снажније упетљава
и везује

мора се остати миран

пусти да се одмота
да се открије у немоћи
нека њушка око тебе
диши равномерно и дубоко

не качи своје мисли на њене понуде
удице
нека иде


петак, 14. јун 2019.

Живот никада не престаје

Уроњен у тамни живот
где су алге
златна зрна прашине
са телом од ваздуха и сунца

са мутним светлом које слабије
допире до дубине
са плућима која могу да издрже
притисак

живот никада не престаје
ситни облици дишу и шетају дном
једноставно јесу

ветар компонује злато са дина
и подиже светлуцаву завесу
црне клице се ваљају по тлу
и шкорпије на сунцу
сијају као кристалне игле

ослобађајућа и неопходна
скрајнутост

узвишена безначајност



петак, 7. јун 2019.

Меланхолија зграда на периферији великог града

Окренуте лицем ливадама
и леђима широком булевару
којим долази троцифрени
 градски превоз

Ово су нове зграде
миришу на лак и свежу прашину
ходници су лепи и можда са цвећем

Станови у њима пуни су младих подочњака
и вриштавих усранаца
маме седе на клупи испред игралишта
тек су се упознале

Станари још увек не знају довољно
 једни о другима
да би се отровали завишћу и
уобичајеном злобом

Зграде на периферији великог града
без историје
са понеким сећањем које тек натапа
њихове нервозне фасаде

још увек не знају
да ће бити времена за све




недеља, 2. јун 2019.

Износити ствари

Као да је изношење ствари
још једно опраштање
тај инвентар који чине старе крпе
и поцепани душек са зарђалим федерима
као да нешто памти
а опет се мучки прикрада некакав
нејасан осећај кривице и губитка

не желимо те предмете пред својим очима
да не проговоре

стидљиво ћемо наставити своје дане
још дуго се трудећи да не галамимо превише
у собама где је највише волео да борави
док полако не ишчиле и мириси
и лоша памћења
отрезнићемо се у тишини коју су нам ускратили
распричани предмети


петак, 31. мај 2019.

Тат твам аси

Ово јеси ти
обавијаш покислу грану прстима
да истресеш црне капи
на своје лице
на лице детета
док се охлађена крв споро
пење уз крвоток

тат твам аси
и поглед који одапињеш
ка видиковој линији
Дунава и неба
а ветар је избистрио мисли и
отерао прашину

Ово јеси ти
мирис горућег тамјана
пренеће те на другу страну
чврсто те стегнувши ѕа потиљак
као штене

тат твам аси


петак, 10. мај 2019.

Приказ једне александријске пластике

Саши Скалушевићу Скали

Правио сам кругове око твоје
пластичне Александрије,
после сам ишао бициклом.

Желео сам да једну књигу
 изнесем из пожара,
ону,
жутих корица и насловом који је као
 немар према глупостима,
изнад сахрањених аутомобила.

Ушао сам унутра чио и свеж
али су ме аперкатом дочекале
пре свега кратке песме,
да,
оне су као песнице.

Треба рећи овако:

Ушао сам унутра са добрим намерама.

Међутим, дочекале су ме снажне
кратке песнице и ја сам се предао
и као прави Мазох,
нисам тражио да стану.

Изнео сам је до пола сагорелу,
сав изубијан и модар
али промењен и ведар,
упрљан истопљеном пластиком,
која ће се развући светом
и преживети милион година
јер још нема тих бактерија које би је појеле.









четвртак, 21. март 2019.

Последњи сусрет са пријатељима пред Апокалипсу

Прво су муње развукле и опарале небо.
Биле су изломљене и чудне,
као штапови неонског светла.
Дошла је тутњава, заглушујућа,
читава се кућа затресла
и знао сам да је Апокалипса
и окренуо сам се да поново заспим.

Био сам на тој забави а око мене
сви моји дивни људи,
које сам давно изгубио у
вреви великог града,
вреви великог живота.

Причали смо,
 окружени поцрнелим пикслама, димом
и својим трудним женама,
о централном грејању у београдским насељима
о поезији и сликарству
о свему.

Музика тек довољно гласна за плес
и простор за разговор.
Нико није марио за очај и буђење
 је изгледало далеко као и
ова младост која се
 неприметно искрала.

Зашто ти треба тај списак,
упитала ме је Луна
нагнутог над још једним крајем строфе
за куповину или незаборав, вероватно.
Заценио сам се од смеха.




петак, 8. март 2019.

Писање стихова

Долазите ми само када је немогуће
 ваше хватање
изјутра и тада сте
већ помало испрани
 и анемични

Најлепши сте када вас сањам
али вас буђење вређа
и онда не знам
можда одлазите некоме
ко ће боље поставити замке

док пронађем папир и оловку
већ ми машете из даљине
претворени у гомиле
 чудних наговештаја
расутих слогова
поједени као мрвице са симса
и онда не знам

појавићете се другима
предивн и нови
уредно умивени
само зато што су увек спремни
зато што спавају са оружјем
под јастуком

ја не могу због деце
танак је то изговор знам
могу ја да пишем и лоше стихове




понедељак, 4. март 2019.

За Антона

Човек треба да плеше
у три изјутра
пробуђен неким згужваним
 крајем чаршава
када свом снагом навале
недовршене мисли

треба да плеше
апокалиптично
уз хармонику, виолину и гитару
на којој је топао мирис прашине
са жицама са којих се цеде
распрсли плихови

као оне ноћи када сам те сањао
некадашњи пријатељу

седели смо у некој соби
некако сам у сну знао да је твоја
уређена по моди из 70-их
масивни ормари и дрвене фотеље
са зеленим плишаним јастуцима
тепих са ресама на поду и јамболије

Пуштао си нам аудио касете
и плесали смо у том мом сну
али сам сигуран да се догодило стварно
на неком другачијем
и сада далеком месту

-Свиђа ми се, рекао си
и то је све
ништа друго нисам успео да понесем назад

Плесали смо у три изјутра
у соби се осећао мирис топле прашине
а музике се не сећам, сем да је била твоја
и да је била јако добра за плесање

Драго ми је што си ме позвао да је послушам



субота, 23. фебруар 2019.

Јорон

Далеко је Јорон
некада осека направи острвце
усред океана
од белог песка
до којег путници долазе бродом

Јорон острво је прескупо и далеко
рекли су ми људи да им је тешко да оду
иако живе у близини

Јорон острва које је најлепше
и када падају кише
јер тај стих лепо изгледа у песми

из перспективе птица
око острва постоји прстен
 светлије боје од океана
то је песак под плитком водом

на сликама деца у том плићаку
сва чиста и христолика
седе усред бистрог блага
а старији не брину јер и они
могу да ходају по води

и ја сам сигуран
да бих се осећао ко бог
када бих отишао
на далеко Јорон острво






петак, 22. фебруар 2019.

Трапава недеља

У свом новчанику носим
ситниш и у тајној прегради
један сан о океану
слику своје деце и супруге
картице на којима пише ко сам ја
како изгледам и бројеви
неки бројеви су датум рођења
неки бројеви су место одакле сам
неки бројеви су
јуче сам сазнао
у ствари број мојих двојника на свету
не разумем зашто су написали тај број

није ме брига колико мене има на свету
некада је је и један превише незграпан
на сигурном путу ка свом бетонском лежају
у болничкој капели са жуто црним, чађавим зидовима
увијен у упишане и усране чаршаве
чекам да ме подигну моји најмилији
оперу, обуку и спусте у мутаву јаму
ето то је остало
и новчаник
молим вас хоћу да и он оде доле са мном
намените уз то и неколико књига, одело
можда ћу и ја имати штап
као моја Јевросима
и надам се да неће бити посан дан
не волим много мирис рибе

Можда трапава недеља