Bez

Jedino su mi
starci i deca dragi.

Bez strategija
i velikih ideja,
planova koji služe
samo da se napravi promaja u
ustima.

Bez osuda,
dosadnih sumnji da
kosmos kuje zaveru
protiv baš mene ili
nas,
jednako zrelih i
dosadnih.

Bez: kako nemam sreće,
lažne empatije i
voma istinitog sebičluka.

Bez upornog refrena;
nisam ovo ja napravio sebi,
bez patetične potrebe
da se bude žrtva.

Bez drame i svakodnevnog prenemaganja,
snova o većem stanu,
većem autu,
većim sisama,
potentnijem muškarcu,

bez supstanci koje samo
povećaju glad
bez zabrinutog stajanja na vagu
bez očekivanja romanse
čitanja romana
gledanja u dlan
gledanja u zrna

bez nepotrebnog prejedanja
na slavama
bez rasprava koje se uvek
jalovo završe
i sve to
svakog dana
godinama

dok se ponovo ne postane
dete
kojem nije važno

ili starac
kojem više nije važno.

Zar 40

Pomalo usporavam
Ne trčim više niz stepenice

Sporiji hod mi dopušta
Da vidim ono pored
Čega sam prolazio
Bez zadržavanja

Posebno dobre strane

Dok u autobusu
Razmišljam o svima
Koji su otišli iz grada

Nije mi žao

U stvari
Jeste

Žao mi je što ima još alavih
Koji nas nisu napustili

Kao da je ostalo
Još ponešto za drpanje
Kao da su nešto pronašli

Nadam se da će se uskoro najesti
I otići

U inostranstvo
Ili Beograd.

Jednog jutra oko 5

Jednog jutra oko 5,
setim se svog druga iz srednje škole,
i više nisam mogao da zaspim.

 Duhovit čovek,
a ja sve mogu da oprostim
duhovitom čoveku.

Radovao sam se našim susretima,
uvek je sve dobro video.

Mogao si da puno naučiš
ako bi bio pažljiv.

 Zajedno smo se smejali gluposti,
koje stalno pokušavaju da nam podvale.
Sav taj jad vredan podsmeha.


Onda, kao u nekom jeftinom trileru,
kao da se pokorava nekoj nevidljivoj sili,
moj prijatelj se upisuje u članstvo
najveće partije na svetu,
učestvuje u kampanji,
dakle dobija bolji posao,
a mene pokušava da ne vidi
na ulici.

Pomalo se osećam kao Jozef K.
ne znam koja mi je krivica

Nisam planirao da ga optužim
znam sve što bi se moglo reći;

Takvo je vreme.
Ne može se drugačije.
Ja u to ne verujem,
ali nisam imao izbora.

Video sam ga pre neki dan.
 Oblačio je čitav grad u plakate
sa nasmejanim licem kandidata.

Okrenuo sam lice
da mu ne bude neprijatno.


I nije to važno
ja bih želeo da mi se prijatelj vrati.

Samo bih da mi kaže kada je lagao:
sada ili pre.

Samački hotel

Ponekad mi uspeva
prelistavanje slika
koje sanjam,

onih koje se
upecaju, sasvim slučajno...

Evo ovog jutra
imam pune ruke posla,

punu mrežu slika.

Trudim se da ih brzo zapišem pre
da ih umivanje ispere
ili otera sunce.

Evo:

Živimo u sivom soliteru
u prostranom stanu
jedna soba jako liči na
studentsku,
prvu u kojoj sam stanovao.

Sve prostorije su dobro osvetljene,
sa udobnim nameštajem.


(Ranije, pre nego što ću zaspati
razgledao sam fotografije novog stana
svoje sestre.
i one su se preselile u san

shvatam to upravo sada
dok ovo pišem.)

Dalje:

U svakoj sobi sedelo je puno ljudi,
zabavljenih nekim poslom,
kojeg se ne sećam.
Ja im se kulturno  javljam,
i razgovaramo o nečemu prijatnom.


Iako se lica sećam, ne prepoznajem ih.


U prizemlju sedi portir
a na podu su čisti, plavi itisoni
kao u novom samačkom hotelu u Majdanpeku
o kojem sam sa nekim razgovarao,
pre nekoliko dana.

Samo sve izgleda novo,
kao kada sam bio dete.

I sve je prešlo u san.

To shvatam upravo sada,
dok ovo pišem.

Nadam se da toga nisi svesna

Ulica u kojoj oduvek živim
stepenište i fasadna cigla
 koju  vreme
drobi pesnicom,
propust i parking
koji je prazan vikendom,
i jedino drveće
koje je poraslo,


su neko novo mesto
otkad si rodjena.

Nutricionisti, pedagozi
psiholozi, logopedi
samo nam pomažu
da prevarimo sebe,

da nešto ispravno radimo.

a jedino
 u šta ne mogu da sumnjam je

deca nam spasavaju dušu.