Често тамо одлазим и ништа не понесем назад

Некад се у сну враћам
у просторије
у којима смо
вежбали своју музику
и веома јасно чујем
жуто црни звук
као на сликама
направљеним идиотом
из осамдесетих
на крову
где проводимо време
делећи касете
заувек млади
заувек заглављени тамо
и тада

јасно чујем тај
благ и расплинут
звук као млечно бела и
мека прашина
и дим

као топли јулски ветар
који неочекивано
доноси болне мирисе
чујем кости које расту

у њему постоје речи
али не могу да их сачувам
не могу да снимим

више пута сам покушао да све то
изнесем
и нисам успео
није ми дозвољено

али једном ћу успети
видећеш