Meteor

Na svet padaš
kao meteor u
planinski potok.

To je fantastičan i radostan pad
sa puno varnica,
paraš vazduh oštrim ivicama
i sa velikim treskom
završavaš putovanje.

Da je bilo publike
čuo bi se gromki aplauz.

Tvoj novi dom
muči se sa tobom:
voda štuca, kašlje i uzdiše,
tvoje ivice su oštre,
teško ih prelazi,
neprestano gunđa dok pokušava
da te zaobiđe.

Zabavlja te, beskrajno
tvoja sopstvena snaga
i nemoć vode.

Shvataš veoma brzo da jedini podižeš galamu
i to je neobično.
Ne vidiš oko sebe ni hrabre ni snažne.
ne vidiš ni razlog za strah a ipak
niko se ne oglašava,
niko ne protivreči.

Tišina je svuda i pomalo te zabrinjava.
Tišina retko sluti na nešto dobro.

Potok se prilagodio i nastavio put
nekako ste se dogovorili,
ponekad ti izgleda i da te hrabri,
 da odobrava.

Postepeno,
previše kasno da primetiš,
buka potpuno zamire.

Najzad one ponosne ivice
oštre kao ivica žileta
lome se i postaju glatke i pitome,
prsti vode odnose nežnu pobedu,
popuštaš milovanjima a kasnije
i gruboj navali kiša i oluja.

Više nemaš gde
nemaš kako.

Ovoj potok je oduvek dom
jer se više ne sećaš
da li je bilo drugačije.

Nikada neće nestati.

Još jedan oblutak se
poslušno namestio u koritu
fino uglačan, lep i okrugao
beo kao platno i podjednako
prazan.

Tu se pored tebe dokotrljalo nešto
grubo i oštro,
žulja te i neprestano prostački galami.

Braniš se ćutanjem.