Bez

Jedino su mi
starci i deca dragi.

Bez strategija
i velikih ideja,
planova koji služe
samo da se napravi promaja u
ustima.

Bez osuda,
dosadnih sumnji da
kosmos kuje zaveru
protiv baš mene ili
nas,
jednako zrelih i
dosadnih.

Bez: kako nemam sreće,
lažne empatije i
voma istinitog sebičluka.

Bez upornog refrena;
nisam ovo ja napravio sebi,
bez patetične potrebe
da se bude žrtva.

Bez drame i svakodnevnog prenemaganja,
snova o većem stanu,
većem autu,
većim sisama,
potentnijem muškarcu,

bez supstanci koje samo
povećaju glad
bez zabrinutog stajanja na vagu
bez očekivanja romanse
čitanja romana
gledanja u dlan
gledanja u zrna

bez nepotrebnog prejedanja
na slavama
bez rasprava koje se uvek
jalovo završe
i sve to
svakog dana
godinama

dok se ponovo ne postane
dete
kojem nije važno

ili starac
kojem više nije važno.