Crkva Veseli sveci

 Stalno odlazim na ista mesta

ne naročito lepa

ma šta ne naročito

ružna stara mesta

zagledan u mokar crni asfalt

u musavom prozoru

nekad mi na pamet pada Lisabon

u kojem nikada nisam bio

jer ne umem da izađem iz starog Samačkog

Tu pored su nekada bili Mlečni i Ekspres restoran

gde me je tata vodio na doručak

dok je mama bila na održavanju trudnoće

onda se sećam koluta unapred koji je napravio

kada se porodila

srećan kao nikada a 

ja sam ga gledao kao poludelog

Sve je i dalje ovde

Hotel Kasina koji ima novo privatničko ime

Golden Inn

Sve starija i sve bitnija crkva do njega

preko puta, malo iznad je kafana kod Borija

koja sigurno ima neko novo ime

koje niko ne zna i  nikoga i ne zanima

a na suprotnoj strane je Dom Omladine

koji se sada zove Centar za kulturu

šta se dešava sa tim imenima

šta nije bilo u redu sa njima 

pa smo napravili nova?

Volimo da ih menjamo a

sve u vezi sa njima je ostalo isto pa i gore

sve to je samo nastavilo da stari i propada

sem crkve naravno

Sedim ovde u pekari MD

 nekada Ekspres restoranu

jer u ovo vreme nikoga nema

sem mene i jedne radnice komunalnog, pardon

menadžerke za čistoću javnih površina

koja uvek sedi na istom mestu i puši

i ja sam uvek oskrenut leđima 

i gledam kroz stakleni izlog

možda bi trebalo da se malo sredim

ofarbam i slično

ali me mrzi

ko bi shvatio poentu

Danas i poeziju mnogo više ljudi piše

nego što je

 i tako dalje

To nije kamen više je kao neki balon koji vraća vetar

 Odnosim svoje male pobede

na jalovište

da već sledećeg dana budu zatrpane

bez njih lakše koračam po gradu

i čuvam se nade

ona će hteti da me ponovo ponese

i ispusti kao kornjaču sa visine

a ja više nisam tako mlad

da se ne bih razbio na komade

neka me ovako

Vidim jednu reku ljudi i u njima

čitave godine sija jedno svetlo

veoma nežno i melanholično

ovako potrošen ja bih

 mogao samo da mu naudim

neka ga sa decom

ona će znati kako i šta

ne misli da neće

seti se sebe 1996-e, ako možeš

i narednih godina

tada nisam želeo da odem

sada ne umem da živim drugačije

i sva manje mi treba da izguram dan

to više nije ni kamen, više je kao

nekakav balon koji vraća vetar

u njemu ste svi vi i ja vas volim

nije vas ostalo mnogo 

i ne smem da dozvolim sebi da vas naljutim

ili slažem

vi ste razlog da i sutra odem na ono jalovište

i sve pobacam

uz osmeh.

između kažiprsta i palca

 Na svom starom igralištu

usred grada kojem smo retko videli osmeh

češće zube

ispred zgrada koje na samo nekoliko

 koraka postaju male

Staju između palca i kažiprsta 

a u kojima svi živimo

tamo se rađamo i odatle nas iznose

na samo par koraka od mene

veličine malog nokta 

moj sin vozi svoj prvi bicikl

i pada mrak

najmlađe devojke na svetu odlaze na tribine 

stadiona i sede, deleći tajne

i krišom gledaju 

najmlađe momke na svetu koji igraju fudbal

oni se prave da ne znaju da su tu

one se trude da se ne vidi da su tu

Između mojih rebara neko je pomerio

 vrh ledenog šiljka

vreme je da krenemo kući

neozleđeni, srećom.

To je bilo najvažnije

Dva durbina

 Pamćenje dobrih ljudi ima više uticaja na naš život,

karakter, sudbinu, nego što se inače pripisuje zvezdama

Gete

 

Dani spakovani u

Jednake, četvrtaste pakete

klize pokretnom trakom.

To je sve.

 

Stojim sa strane

i na svako odstupanje

pritiskam crveno dugme.

 

Obišao sam sva mesta

na koja sam izlazio da se igram.

Tamo nikoga više nema.

 

Pred zgradom je sedela neka starija žena,

koja mi se obratila po imenu.

Znala je sve o meni, a ja o njoj ništa.

 

Onda smo obišli garaže, moj sin i ja

Ispod šume, sve je uraslo.

 

Ovaj stari deo grada je teško natopljen.

Ne mogu da ga

ponesem sa sobom.

 

Ostao sam bez najboljeg prijatelja

i od tada nosim po durbin u oba oka,

koji mi približava vodeno tlo

 

a trebalo bi da igram fudbal i košarku,

da ispričam nešto,  osmehujem se

i uradim sve što mogu

kako se ne bih raspao.

 

Da se  ne prospem  na sve strane

kao živa i poletim ulicama,

U potrazi za svima koji su nestali

Bez pozdrava pitanja i najave.

 

Ili da se vratim onoj traci,

belo gledam njeno proticanje

 i čekam.

 

Da odem ponovo do klupe gde I dalje sedi

ona zaboravljena žena

i kažem: Izvinite,

možete li mi, molim Vas

još ponešto reći o tome

ko sam ja?

Najdražima

 Ovako, molim Vas

znate da su mi najveći poklon

Vaša blizina i društvo

to je jasno

ali ako baš nečim želite 

i tako dalje

nemojte mi kupovati košulje,

kaiševe, majice i cipele

ja nosim samo radnu uniformu napolju

a za po kući imam i previše krpa

neću ni čarape, naočare za sunce, nakit

ukrasne kutije, slušalice i sl.

Birajte nešto sa sledećeg spiska: 

1. Kobasica, prodimljena, domaća (teško se nalazi i retko je sebi priuštim)

2. Sir, neki koji nisam probao, ne mora prošaran penicilinom i sl.

3. Rakija, bolja

4. Knjige, i to:

- B. Hamvaš "Magia sutra"

- Č. Bejker: "Kao da sam imao krila"

- Č. Bukovski: "Pesme 2"

ili po svom izboru, ali uz konsultacije.

Ne brini ja to sebi govorim jer ti si naravno veliki

 Kod Lenarda vidiš Plamen

sa kojim se rodio

u beleškama nikada nije

ispravio nijedno slovo

Rođen je sa zadatkom

koji je mirno ispunio i otišao

kao i James

uzjahavši oblak špiritusa

ima i drugih koje znaš

Kada jednom prestaneš 

sa svojim tužnim žvrljanjima 

kada jednom svoje

netalentovano meketanje zameniš životom

Kada najzad veselo i uz šalu

pogledaš sve svoje osrednjosti

i otvoriš oči za more

koje te odavno čeka

osetićeš kako popušta

stisak tvoje sopstvene ruke

oko tvog sopstvenog vrata

I bićeš slobodan, sine

Šta duhovi rade

 Šta duhovi rade

kada nas ne plaše

Šta rade duhovi

kad ih niko ne vidi

Da li su kao deca u igri

lete li ili sede

da li dele znanja sa obe strane

Da li im kao u filmu

nedostaje miris kafe

i doručka

neki dodir, časopisi

ukus omiljenih jela

ili su strašni, tužni,

ravnodušni

kada nas ne vide

kada ih ne vidimo

da li se poznajemo