Последњи сусрет са пријатељима пред Апокалипсу

Прво су муње развукле и опарале небо.
Биле су изломљене и чудне,
као штапови неонског светла.
Дошла је тутњава, заглушујућа,
читава се кућа затресла
и знао сам да је Апокалипса
и окренуо сам се да поново заспим.

Био сам на тој забави а око мене
сви моји дивни људи,
које сам давно изгубио у
вреви великог града,
вреви великог живота.

Причали смо,
 окружени поцрнелим пикслама, димом
и својим трудним женама,
о централном грејању у београдским насељима
о поезији и сликарству
о свему.

Музика тек довољно гласна за плес
и простор за разговор.
Нико није марио за очај и буђење
 је изгледало далеко као и
ова младост која се
 неприметно искрала.

Зашто ти треба тај списак,
упитала ме је Луна
нагнутог над још једним крајем строфе
за куповину или незаборав, вероватно.
Заценио сам се од смеха.