Pismo samom sebi koji ima dvadeset godina

Dragi Isidore,
pre svega
izvini na ovoj otrcanoj formi

Nisi poludeo
samo si malo tolerantniji na
kliše

Želeo bih da ti kažem sledeće:
Izabrao si dobar faks
ne brini

Niko se ne seća onoga što se dogodilo
na isti način
to kako ti razumeš stvari oko sebe
nije jedino ispravno

voleo bih da ranije shvatiš rastegljivost
onoga što ljudi šarmantno nazivaju
realnošću

a ne tek sa 40 godina

Običaj da ideš srcem a
baš nikako mozgom
jednom će početi da ti nedostaje

imaš dobar alarm za budalaštine
i gubljenje vremena
koji ne zaboravi da podmazuješ

Muzika koju slušaš
biće kul i za 20 godina

Sva je prilika da će biti kul
zauvek

manje se oduševi internetom
ili makar
kraće

voleo bih da se vratiš čitanju knjiga
videćeš da to nije izgubilo ništa
od svoje čari

Nećeš se postideti nijedne pesme koju si
napisao i snimio
ne sviraš tako loše kao što misliš
ali ni bolje

U  horu ćeš dosta popraviti
pevanje
i glavno
naučićeš da pravilno dišeš

ti znaš da ne pevaš baš sjajno
ali ostaćeš tvrdoglav

Ne misli da propuštaš
 nešto jako značajno i važno

Glavno tek dolazi
ali ti o tome ništa neću reći

I da
ovo mi je jako bitno:
BUDI MANJE TUŽAN
IZGLEDAŠ PATETIČNO.

Moglo bi da se malo počisti

Gomile kutija
prepunih
predmeta koje ne koristim

dugi sati zagušljivih putovanja
na posao i nazad

naši ulozi na stolu
koje ćemo izgubiti
zajedno sa
ulogama koje igramo

jedva nazirem tvoje obrise
od svega među nama

gomila tuga
sa kojima ne znamo gde bismo
dok ne iscure iz nas
kroz suze
i radosti
koje ne možemo da zadržimo
od smeha

svi popreki pogledi
i porcija prekora
uredno posluženi
stoje tu

niko ne može da ih proguta
ako ih ne izbacimo
počeće užasno da zaudaraju

Hajde da počistimo
da ne ostane ovakav nered