Jednog jutra oko 5

Jednog jutra oko 5,
setim se svog druga iz srednje škole,
i više nisam mogao da zaspim.

 Duhovit čovek,
a ja sve mogu da oprostim
duhovitom čoveku.

Radovao sam se našim susretima,
uvek je sve dobro video.

Mogao si da puno naučiš
ako bi bio pažljiv.

 Zajedno smo se smejali gluposti,
koje stalno pokušavaju da nam podvale.
Sav taj jad vredan podsmeha.


Onda, kao u nekom jeftinom trileru,
kao da se pokorava nekoj nevidljivoj sili,
moj prijatelj se upisuje u članstvo
najveće partije na svetu,
učestvuje u kampanji,
dakle dobija bolji posao,
a mene pokušava da ne vidi
na ulici.

Pomalo se osećam kao Jozef K.
ne znam koja mi je krivica

Nisam planirao da ga optužim
znam sve što bi se moglo reći;

Takvo je vreme.
Ne može se drugačije.
Ja u to ne verujem,
ali nisam imao izbora.

Video sam ga pre neki dan.
 Oblačio je čitav grad u plakate
sa nasmejanim licem kandidata.

Okrenuo sam lice
da mu ne bude neprijatno.


I nije to važno
ja bih želeo da mi se prijatelj vrati.

Samo bih da mi kaže kada je lagao:
sada ili pre.