Обичан дан у животу просечне кукавице средњих година

Данас у оном истом цирку
извачим белешке
и намигујем старом детету

нисам те изгубио
овде унутра
време одавно не куца

покушавамо да се охрабримо
осмехом

да од људи које пратимо
добијемо ону врсту израза
који ће нам помоћи да верујемо
 како је све у реду

зашто губимо време са тим
дркаџијама

бојимо се да нам иза тих
равних лица
прети  ново непријатељство
покушавамо да их одобровољимо
ситним покорама и ласкањем

и пуштамо да воде
верујући да боље од нас
познају живот
сигурно разумеју неку тајну

сигурно ће нам тај заклон
помоћи да не изгоримо од сунца
да нас не однесу ветрови
да нас не поједу зверови

а оно дете
које се смеје, скаче и пева
да оставимо негде испод
признаница, уговора за кредит
и плавих коверата
и знамо да се не љути
да је увек ту

зашто пуштамо да нас воде  дркаџије

Једном је Џони имао право
када је певао да је за њих
 једна реч сасвим довољна

Одјеби