Za stepenik iznad tla

Imao sam 14 godina
i već sam bio gotov,
zaražen.
Nije tu bilo para,
ničeg da se osvoji,

samo muzika.

Na drvenom pragu
tek nešto malo višem
od poda
koji smo zvali binom.

Pre više od 25 godina
to je četvrt jednog veka.
Kako to zvuči?

Nekada bi mesecima vežbali
često bih menjao reči pesama,
da bi bile angažovanije, zrelije,
nismo mi neki klinci.

Nije bilo prihvatljivo
skidati akorde,
to sam zvao krađom,
kakva glupa ideja.

Sve je moralo biti naše,
autentično,
nema obrada.

Svakoga ko bi se usudio da
prekrši ovaj princip,
smatrao sam budalom,
tezgarošem,
jeftinim muzikantom.

Gde su ti ideje, čoveče.

Bilo je lako napraviti svirku
u Maloj sali.
To je bilo nešto,
prilika da zablistamo.

Loše ozvučeni,
sa ponekim pivo u sebi
pokušavali smo da iz pozajmljenih gitara
i rasparanih bubnjeva
izvučemo nešto artikulisano,
da galama postane pesma.

Strofe i refreni su tužno zamirali
u mikrofonu.
Monitori su krčali,
ako bi uopšte i radili.
Ispred nas lica sugrađana koja se
uglavnom dosađuju,
naručuju pesme koje vole
i koje ti ne pada na pamet da sviraš,
čak i kada bi znao.

Mrzovoljni tonac nam
rukom daje znak da siđemo
jer sledeći talenti se
već spremaju.

Razmenjujemo delove opreme sa njima,
hrabre nas da smo bili dobri,
i mi u to verujemo.

Bio bih iznuren,
pregoreo,
često i nezadovoljan

ali


dok smo za stepenik iznad tla
i čekamo znak palicama,
četiri udarca
koja se probijaju
kroz zamor, dim i nervozu,
svet je mogao da nestane.

Bilo bi dovoljno.