Previše lako
uranjam u sve što vidim
ne mareći
što se za svakim uglom sakriva
par ušiju koje slušaju zidove
napućenih usana i sa
lažnim trepavicama
oduševljene svakim padom
jer te dovodi bliže
svinjcu u kojem sede
tome se nadaju
društvu u svom jadu i nervozi
u ekstazi smeha koji zvuči kao
cijukanje pacova.
ne mogu da znaju da
spirit koji ti mere svakog jutra
pre nego što te puste unutra
u pakao
ne piješ iz navike
bolesti ili hira
već samo zbog topline
koje se kratko zadrži
u stomaku
Нема коментара:
Постави коментар