Dozvolili smo svetu
da ostari
onda ostali zatečeni bljeskom:
U pravu si
pred zgradama na periferiji
sede jauci staraca
i bolničke tišine
koje valjaju ponovljene dane
Porozne i unapred potrošene
na ruski rulet sa dosadom
Još uvek nam sipaju otrov
ako postavljamo pitanja
ali oko nas više nema nikoga
koga bi mogli da pokvarimo
Mladi su pobegli u svoje džepove
gde čuvaju ekrane
i prestali su da mrze kao mi
Njihove misli nećeš zarobiti
na duže od sekundu ili dve
i bićeš im smešan
Previše lako
uranjam u sve što vidim
ne mareći
što se za svakim uglom sakriva
par ušiju koje slušaju zidove
napućenih usana i sa
lažnim trepavicama
oduševljene svakim padom
jer te dovodi bliže
svinjcu u kojem sede
tome se nadaju
društvu u svom jadu i nervozi
u ekstazi smeha koji zvuči kao
cijukanje pacova.
ne mogu da znaju da
spirit koji ti mere svakog jutra
pre nego što te puste unutra
u pakao
ne piješ iz navike
bolesti ili hira
već samo zbog topline
koje se kratko zadrži
u stomaku
