Dva durbina

 Pamćenje dobrih ljudi ima više uticaja na naš život,

karakter, sudbinu, nego što se inače pripisuje zvezdama

Gete

 

Dani spakovani u

Jednake, četvrtaste pakete

klize pokretnom trakom.

To je sve.

 

Stojim sa strane

i na svako odstupanje

pritiskam crveno dugme.

 

Obišao sam sva mesta

na koja sam izlazio da se igram.

Tamo nikoga više nema.

 

Pred zgradom je sedela neka starija žena,

koja mi se obratila po imenu.

Znala je sve o meni, a ja o njoj ništa.

 

Onda smo obišli garaže, moj sin i ja

Ispod šume, sve je uraslo.

 

Ovaj stari deo grada je teško natopljen.

Ne mogu da ga

ponesem sa sobom.

 

Ostao sam bez najboljeg prijatelja

i od tada nosim po durbin u oba oka,

koji mi približava vodeno tlo

 

a trebalo bi da igram fudbal i košarku,

da ispričam nešto,  osmehujem se

i uradim sve što mogu

kako se ne bih raspao.

 

Da se  ne prospem  na sve strane

kao živa i poletim ulicama,

U potrazi za svima koji su nestali

Bez pozdrava pitanja i najave.

 

Ili da se vratim onoj traci,

belo gledam njeno proticanje

 i čekam.

 

Da odem ponovo do klupe gde I dalje sedi

ona zaboravljena žena

i kažem: Izvinite,

možete li mi, molim Vas

još ponešto reći o tome

ko sam ja?