Где да се нађемо?

 Где да се нађемо?

Да ли на прослави

неке годишњице мале матуре,

да би се обрадовали када видимо

да нисмо једини којима године,

упорно и немилосрдно,

повећавају бројеве на ваги

и смањују бројеве одеће,

схватимо да су нам вицеви бајати 

и већ одавно нису смешни

и да се више нико не сећа 

било чега, на исти начин?

Да са олакшањем сазнамо

да су наки од нас имали још мање среће

у животу,

да сазнамо да нас је све више под земљом,

док оркестар који чине клавијатуриста 

са матрицама и шабанајзером и 

певаљка у минићу фалшевима

увесељава све пијаније госте

песмама којима смо се смејали као клинци

јер су глупе, баналне и крш,

а сада као уживамо.

Да ли смо тада лагали једни друге у вези са укусом

или сада?

И не, нећу да ти признам да се 

уз ово најбоље весели јер

мене ово не весели

баш ни најмање.

Да ли да се састанемо

 у тапацираним играоницама,

док пазимо да се клинци не повреде, брзо

размењујући вести између повика и притрчавања

да се малишани подигну и врате на тобоган,

или да се договоримо у вези са одласком на кафу

или пиво, који се никада неће десити.

Док упоређујемо тачност сваког сата на зиду

са оним који носимо на руци

у сентименталној дискотеци

са музиком из деведесетих

која је требало да остане закопана заувек, тамо и тада

да плешемо смешни и сакривени буком и мраком

од свега због чега би заплакали,

од свега што никада нисмо рекли и признали

никоме, а можда ни себи.

Све вас волим и желим да вас загрлим и

чувам баш тамо где смо се растали пре

30 година

али молим вас

немојте да се налазимо.