По зиду собе ноћу су увек
летеле светлосне сенке
рекла си ми да то
аутомобили пролазе улицом
гледао сам их дуго
док не заспим
питајући се где путују
Испод тешког јоргана
грејала си ме дахом
волео сам да останем тамо
још дуго после буђења
да сачекам да се вратиш из цркве
Питао сам те зашто тамо идеш
тамо нема ничега сем баба
ниси се љутила
Разгледао сам заниљиво
светлуцаво камење из рудника
које сте држали на полици
читајући римске и грчке митове
и легенде
из лепих књига
са тврдим и златним корицама
Сваки пут када се пробудим код куће
из поподневног сна
мој син и ја гледамо светлосне сенке
на зидовима и сетим се тебе
али му ништа не кажем
не познаје те
а и не могу
за Вишњић Јању
Нема коментара:
Постави коментар