Poslednji put smo otišli u grad
i bilo je dobro
blistali smo u prašini, magli i dimu,
koji se uvlačio u odeću
i nije želeo napolje
danima
smo veslali na tom kursu
kao očajnici i pevali kroz plač
trudeći se da se ne vidi
Bilo je dobro
izaći iz sebe na beskrajne serpentine
u široke priče koje se pružaju dalje
sa svakom izgovorenom reči
od toga se gušili u smehu, u nonsensu
odbijali svaku tvrdoću i trud
i kako su tu upale godine
i kako su tu upale nekakve istine
strašne i mistične kao crni monolit iz onog filma
koji niko ne može da pomeri
ja ne znam.
Da li ti znaš
kako smo postali ovakvi
gde je ona naša sjajna zajebancija
to mi nedostaje
da li mogu sam da odigram preostalo vreme
možda ali me ponekad
jako zamara
i onda taj umor neće da izađe danima
kao da i sebe moram da raširim na terasi štipaljkama
i ostavim dok me vazduh i sunce ne poprave
dok ponovo ne budem ali samo nakratko
onaj sa obrnutim zarezom na kraju usne
jer po tome si znao da nešto spremam
i da će biti dobro
